HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Ben Wheatley

Uloge: Neil Maskell, MyAnna Buring, Harry Simpson

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1788391/

Trailer: https://youtu.be/aqkqF--v1tg

Pogledajte još: The Wicker Man (2006)

Veoma je diskutabilno da li britanski Kill List spada u čistokrvni horor žanr ali zbog nekoliko brutalnih i uznemirujućih scena definitivno zaslužuje da se njegov opis nađe na ovim stranicama. Film je zvanično definisan kao krimi psihološki horor triler a nastao je u režisersko-scenarističkoj izvedbi Bena Wheatleya koji je verovatno najpoznatiji kao autor segmentića U Is for Unearthed besmislenog omnibusa The ABCs of Death. Kill List je pobrao uglavnom dobre ocene, od pojedinih kritičara i maksimalne, a neki od najeminentnijih horor sajtova su ga proglasili filmom 2011. godine. Po starom dobrom običaju ja se ne bih složio sa tim a u nastavku teksta ću i pojasniti zašto...

Glavni lik ovog filma je Jay, bivši britanski vojnik koji nakon povratka iz Iraka ne zna šta će sa sobom i svojim privatno-poslovnim životom. Svađe sa suprugom Shel konstantno prete da prerastu u međusobne fizičke obračune, naknadna mirenja ostavljaju posledice pre svega na njihovog maloletnog sina sa kojim Jay ima nešto bolji odnos a cela porodična atmosfera u kombinaciji sa Jayovom nezaposlenošću prete da prerastu u potpuni bračni fijasko. Otprilike u zadnji čas Jay prihvata poziv svog ratnog druga i poslovno se angažuje na odgovarajućem poslu: njih dvojica bivaju plaćeni od misteriozne grupe bogataša kako bi smaknuli nekoliko sumnjivih osoba. Jay konačno pronalazi sebe u civilstvu a poslu plaćenog ubice se prepušta sa mnogo više posvećivanja, entuzijazma i ekstremne brutalnosti nego što bi to bilo poželjno. Ipak, stvari se rutinski odvijaju sve do trećeg ili četvrtog zadatka kada sve odjednom i neplanirano kreće naopako i svršava se u nizu najblaže rečeno neočekivanih i šokantnih obrta koji se graniče sa najcrnjim košmarima...

Lagao bih kada bih rekao da film ne počinje zanimljivo, pre svega zbog izuzeno pogođene nelagodne atmosfere usled koje imamo konstantan osećaj da svakog trenutka može uslediti nešto mučno što će celu porodičnu dramu pretumbati naglavačke. Ovom filmu veoma pogoduje indie kamera i tipična britanska atmosfera potpomognuta odličnim glumcima. Sasvim je očigledno da Jay poseduje određene traume iz rata, ne samo fizičke već i ožiljke na svojoj psihi, a samo je pitanje trenutka kada će neki okidač navesti ovog sada već ratnog veterana da pokaže svoju mračnu stranu ličnosti. Neil Maskell deluje kao savršeni izbor za ovu ulogu. On deluje kao naizgled sasvim prosečan britanski sredovečni porodični čovek ali već u narednom trenutku, kada se nađe u situaciji za koju je obučen i u kakvima je više puta učestvovao, kao nekontrolisana mašina za ubijanje koja nije u stanju da se iskontroliše, da se drži unapred zacrtanog plana i da se suzdrži od ostavljanja tragova u vidu lokvi krvi, izmrcvarenih leševa ili prosutih mozgova. Nekoliko scena masakriranja zarobljenika koje ovde vidimo je uverljivije nego u velikoj većini horora (razbijanje glave čekićem, recimo) a uz prigodnu muziku to je sve što se tiče pozitivnih strana ovog filma.

Sam film se, inače, može podeliti na tri celine. Prva celina predstavlja porodični uvod koji je po svim subjektivnim i objektivnim merilima naprosto predugačak. Istini za volju, ovako osmišljen i odglumljen uvod (deo izgovorenih rečenica je improvizovan, što je detalj koji povećava realnost) doprinosi da centralni deo filma koji se bavi sprovođenjem ubilačkih akcija posmatramo na mako drugačiji, ozbiljniji način. Ovaj središnji segment filma je i najinteresantniji jer osim niza veoma brutalnih likvidacija prisustvujemo i misteriji u vezi završetka ovakve avanture. Ono što konstantno provejava tokom likvidacija je mogućnost da se u gusto naseljenim delovima grada dvojica ljudi vozikaju automobilom i likvidiraju koga stignu, neopaženo odvoze njihova tela a onda i spaljuju, ali i sami smo svedoci da nešto slično prolazi na našem podneblju pa zašto ne bi i na Ostrvu. Ipak, za očekivati je da na tehnološki razvijenijem zapadu postoji mnogo više nadzornih kamera (pa i onih saobraćajnih) što bi trebalo sprečiti dvojicu naoružanih i nemaskiranih ljudi da sprovode lividacije u urbanim zonama grada u sred bela dana.

Poslednja trećina filma se dešava nakon pokušaja likvidacije mete u šumi a ona je i najproblematičnija iako su je autori zamislili kao najjači adut filma. Osim što je vizuelno neatraktivna jer se dešava u velikom mraku a za potrebe stvaranja napetosti kamera postaje veoma nemirna, ovaj segment je i najnelogičniji, najnejasniji a opet veoma predvidljiv u svojem epilogu. Kill List poseduje dosta nejasnih momenata na koje naprosto nisam u stanju da dam odgovor, po mom mišljenju poseduje i dosta nepotrebnih scena, veoma nelogičnih poteza likova a tu je i obavezno moralno pitanje te pitanje ko je ovde uopšte good a ko bad guy. Iako se na trenutak može učiniti da organizacija angažuje Jaya i kolegu za sprovođenje humanih ciljeva i likvidacije neljudi završetak briše zamišljenu granicu između dobrih i zlih, veoma svesno bacajući u šumsku kaljugu sve likove filma, i bivše vojnike, i plavokose supruge, i njihovu decu, i pagane, i lekare, i gledaoce ovog filma skupa sa njima.