HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: William Kaufman

Uloge: Johnny Strong, Lance Henriksen, Louis Mandylor

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3007132/

Trailer: https://youtu.be/NgM1nWRbibw

Pogledajte još: The Colony (2013)

Sudbina je htela da birajući između dva zombi filma pogledam upravo ovaj ali od zombija se naprosto ne može pobeći baš kao što im ni žrtve u zombi filmovima ne mogu uteći: nakon Daylight's End sam umesto jednog drugog zombi filma pristupio (nažalost) gledanju jedne zombi komedije koju sam već opisao, na radost svih fanova zombi silikona i penisa. Što se tiče Daylight's End u pitanju je ozbiljan postapokaliptični zombi film koji je kombinacija akcije, horora, SF-a i drame, niskobudžetno ostvarenje koje svoje propuste uspešno kamuflira napetim scenama i dobro režiranom ali ne baš originalnom pričom.

Na početku filma se upoznajemo sa našim misterioznim junakom koji vozi ručno oklopljeni stariji automobil iz 70-ih godina. Radnja filma se definitivno odvija modernih dana, možda i u neposrednoj budućnosti (period radnje nije jasno preciziran), ali stari automobili uvek deluju moćnije od novijih pa tako i ovaj lik vozi oklopljenog Plymoutha Road Runnera a ne oklopljenu Toyotu Prius. Elem, ovaj naš junak po imenu Thomas Rourke je usamljeni jahač stripskog tipa, naočiti mišićavko s bradicom od dva dana, tip koji mnogo ne progovara a barata svim tipovima naoružanja i ne preza ni od kakve opasnosti. On je na osvetničkoj misiji koja (ispostaviće se nešto kasnije) traje godinama a sa njegovim ličnim motivima se upoznajemo tokom kratkih flashbackova koji svojom nevinom belinom odudaraju od prljavog identiteta zatrovane, razrušene i virusom zagađene svakodnevnice. Ovi flashbackovi izgledaju dosta jeftinije (čitaj: amaterskije) od ostatka filma ali porodična drama glavnog junaka u zombi/apocalypse filmovima je obavezna pa je tako i u Daylight's End.

Sasvim slučajno Thomas se našao u sred obračuna dve bande ljudi (dakle zombija nije bilo u blizini) a uspeo je da spasi jednu lepu ženu samo nekoliko trenutaka pre nego što se petočlana banda ustremila na njeno međunožje. Kao zahvalnost za sprečeno silovanje crnka nudi svom spasitelju sklonište, municiju i gorivo a u kompletu s tim i upoznavanje sa povećom grupom preživelih/nezaraženih ljudi koji se skrivaju u podzemlju policijske stanice u Dallasu. Po dolasku u stanicu Thomasa očekuje (najblaže rečeno) hladna dobrodošlica ali i saznanje da se postojeća podzemna lokacija neće moći dugo braniti. Ekipa pod komandom iskusnog Franka Hilla (Henriksen) ima plan kako da se spase i letilicom domogne slobodne teritorije (ili utopije) u sred pustinje ali pre toga se moraju obračunati sa hordama zombija koji su pod kontrolom najjačeg, najpametnijeg i najuticajnijeg među njima - vođe koji je ogrnut ćebetom i „ogrnut” pancirom. Ne treba govoriti kako će predstojeća borba odneti mnogo žrtava i kako će samo malobrojni (možda) dočekati (hepi)end.

Radnja filma, njegova dubina i višeslojnost se mogu opisati potpuno istim epitetom koji sam upotrebio i za glavnog lika - stripski, sa svim dobrim ili lošim stvarima koje proizilaze iz toga. U loše stvari verovatno spada to što su likovi nedovojno realni i uverljivi a usled prilično tankih dijaloga i tek prepričanih ličnih istorijata gledalac ne uspeva da se veže ni za koga od njih, uključujući tu i preplanulog baju u glavnoj ulozi. To sve možda i nije toliko loše jer nema davljenja ličnim tragedijama i neuspelim (ili još gore uspelim) patetičnim momentima koje najteže podnosim u sličnim filmovima. I ovde ima pokušaja da se ispričaju lične tragedije i prepričaju intimni kako-je-sve-počelo momenti ali srećom sve se brzo završava, verovatno i zbog toga što je Thomas konstantno nadrndan. Gomila sporednih likova u filmu postoji samo da bi stradala u već narednom napadu podivljalih zombija ali sve te pogibije ne uspevaju izazvati bilo kakve emocije kod gledaoca. S obzirom da nisam fan emotivnih zombi drama ovo nisam uzeo filmu kao manu.

Ali mana ima, pre svega zbog nekih scenarističkih odluka. Zanimljivo je posmatrati kako se deca uvek izgube iz epicentra događaja kada krene tarapana, s njima silom prilika nestanu i njihove majke, a sve je to zapravo nužno jer stradanje dece nije popularno u komercijalnim horor filmovima. Sam podzemni zatvor se ne brani uvek na najlogičniji način, ne koriste se zakloni niti uski prolazi/stepenice za postavljanje barikada a automatske rešetke između hodnika i nivoa, koje služe upravo za slične situacije ali sa zatvorenicima u glavnim ulogama umesto zombija, se nikada ne upotrebljavaju. Ne koriste se ni viši nivoi zgrade a misterija je kako nikome za tri godine (koliko se ova grupa skriva u ovom zatvoru) nije palo na pamet da zombije neutrališe sa prozora umesto što izleću pred njih na brisani prostor. Takođe, ne koristi se ni deo ljudstva niti postoje planovi za uzbunu. Sve ove situacije su savršeno logične jer u suprotnom ne bi ni bilo napetog filma a Daylight's End to jeste. U ovom akcionom hororu gledamo niz napetih situacija kao što su provaljivanje u zatvor, popuštanje ulaza, pokušaje bekstva a zatim i odlazak u zombijevsku jazbinu kako bi se „mečka“ uhvatila na spavanju.

U celom ovom opisu sam stvorove nazivao zombijima jer ove kreature koje su do skoro bile ljudi najviše na njih liče. Međutim, u pitanju su zombiji sa određenim vampirskim osobinama jer nisu u stanju da podnesu sunčevu svetlost. S druge strane, poseduju veliku krvoločnost i brzinu kretanja ali sama činjenica da ste danju bezbedni i da ih neutrališe samo jedan metak daje ljudima mnogo veće šanse nego protiv klasičnih zombija, zombija starije generacije. I ovde postoje određeni problemi jer se sunčeva svetlost prenebregava od strane autora filma: u kasnijem toku filma stvorenja u po bela dana izlaze na površinu grada a za ovaj postupak nikada nismo dobili adekvatno objašnjenje. Zombiji su pristojno make-upovani ali se maske slabo vide zbog njihove brzine, nemirne kamere, brze montaže i činjenice da se pojavlju uvek noću ili u sumrak. Međutim, ono što se jasno vidi je mali budžet filma a dokaz za to su animirana krv, eksplozije i vatra iz naoružanja a takođe se i vidi da je Lance Henriksen još jednom poslužio kao jeftini mamac za gledaoce. Lance u ovom filmu pruža apsolutni minimum a honorar je zaradio veoma lako u čemu mu je pomogao i scenarista filma.