HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Pål Øie

Uloge: Anders Baasmo Christiansen, Ellen Dorrit Petersen, Mads Sjøgård Pettersen

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2664880/

Trailer: https://youtu.be/Epjvjs8gju8

Pogledajte još: Session 9 (2001)

Nekoliko meseci nakon opisa filma Villmark evo i opisa nastavka, koji se savršeno dobro uklapa u mesec opisa novijih horor filmova. Isti autor (izvesni Pål Øie) je nastavak svog hita koji je svojevremeno oborio mnoge rekorde u domovini i konkurisao za nekoliko nagrada smestio na obronke iste šume ali se većina njegove radnje ipak ne odigrava u njoj već u izolovanom objektu koji je do 1978. godine služio kao sanatorijum. Ovo je pomalo čudna odluka, ne zato što sam zbilja očekivao da se Villmark 2 dešava u istoj ili sličnoj šumi već zato što je šumski ambijent naprosto postao zaštitini znak filma.

E upravo u taj napušteni sanatorijum, do koga nema ni asfaltiranog puta, je helikopterom došlo petoro radnika kako bi ga osiguralo od pristupa ljudi i životinja i ispraznilo od svih štetnih materija koje bi tokom predstojećeg rušenja mogle dospeti u okolnu životnu sredinu i tako narušiti biljni i životinjski svet (tako se radi i kod nas, jel). Same aktivnosti ekipe koja markira pozicije za rušenje, prazni razne cevovode, skida azbestne oplate i obilazi desetine ruiniranih prostorija kao da su prekopirane iz filma Session 9, što nikako nije loše jer jezive napuštene građevine u pustim nedođijama nikada ne mogu da dosade. I zaista, ova građevina deluje autentično i veoma jezivo (verovatno zato što zaista jeste stvarna i jeziva): potpuno pusto i kameno zdanje u kojem su se u prošlosti dešavale mnoge mračne i nemile stvari (čitaj: razni (ne)legalni eksperimenti) ledi krv u žilama svakim kvadratnim metrom štrokavih napuštenih soba, uskih i mračnih hodnika ili memljivih podruma i potopljenih prostorija. Ekipi radnika još samo fale duhovi pa da kompletan horor ugođaj bude prisutan...

Pojavljuju se ne baš duhovi ali nekakvi „stanovnici” ex-bolnice koji po planu i programu rušenja nikako ne bi smeli biti tu. U cilju zagonetnosti neću otkrivati o kome se radi ali znajte da nisu u pitanju životinje koje spas od zime već godinama traže u nižim nivoima nekadašnje bolnice koja je služila za ispitivanje vakcina protiv tuberkuloze (i ne samo za to). Uglavnom, kada se dotični pojave ekipa donetih radnika zaboravlja svoj primarni zadatak i počinje bukvalna borba za goli život. Detalj koji mi se nimalo nije dopao je što ova borba podrazumeva konstantna razdvajanja ne po prostorijama već i po nivoima ili oblastima. Često se sve u objektu prisutne osobe nalaze raštrkane na pet strana sveta, od podruma, preko bolnice do okone šume, iako za tako nečim u datom trenutku i nije bilo preke potrebe. To pre svega kažem za trenutak u kome već ima žrtava i kada bi svaki član ekipe morao i trebao biti upozoren da nešto, najblaže rečeno, nije u redu. E da bi autor imao opravdanja za ovakve propuste u komunikaciji mi konstantno vidimo uništavanje sredstava za komunikaciju, naprimer ispuštanje mobilnih telefona na zemlju, u vodu itd.

Oba Villmark filma zaplet crpe u elementima II svetskog rata. Kao i u prethodniku i ovde saznajemo nove detalje o pogibiji misterioznog nemačkog pilota u obližnjem jezeru, vidimo obrise njegovog aviona u vodi a u jednoj sceni i samo njegovo telo (zapravo ono što je ostalo od njega). Nažalost, ništa od ovih informacija ne proširuje priču u dovoljnoj meri i deluje kao da bi bilo potrebno još nekoliko nastavaka da se sva misterija u vezi nemačkog pilota kompletira, što uz ritam od 12 godina između dva Villmark ostvarenja predstavlja zaista mnogo vremena. Osim pilotom autor je nastavak povezao sa prethodnikom putem misterioznog stanara napuštenog šatora na obali jezera koji je pronašla ekipa iz prethodnog filma. Nemam nikakav problem sa ovim jer to predstavlja zadovoljavajući način za povezivanje dva filma ali imam problem sa tim što ovakvo zaokruživanje potire neke detalje koje smo videli u prethodniku. Sasvim je očigledno da autor 2003. godine nije razmišljao o nastavku svoje priče, verovatno zato što nije ni očekivao toliki uspeh svog filma, a da je sada morao pošto-poto nekako povezati događaje na najmanje bolan način.

Na pozitivnom tasu vage je najteži onaj teg sa izgledom samog objekta koji bi da je još malo strašniji mogao biti opasan po zdravlje manje otpornih i hororu vičnih gledalaca. Možda baš iz tog razloga film ne poseduje mnogo strašnih scena i svako pojavljivanje misterioznih „stanovnika” ne proizvodi onako jeziv efekat kakav bi trebalo, pogotovo imajući u vidu ovakvo okruženje. Kada se dotični pojave u krupnom planu do izražaja prvenstveno dolazi nekakav osećaj gađenja, kako njima samima tako i osobama koje su im to napravile. Kod dotičnih vidimo i neke veoma zanimljive i originalne elemente („izraštaj” na čelu sestre) ali je prava šteta što takvih detalja nema više. Drugi tasići na kantaru pozitive odnose se na odličnu muziku, izgled „stanovnika” i zadovoljavajuću glumačku ekipu. Na negativnoj strani tog istog kantara, osim malopre pomenute nedovoljne strave i gore pomenute neoriginalnosti nalazi se predvidljivi završetak, predvidljiva ponašanja likova i nedostatak jače horor atmosfere. Zapravo, ovo poslednje mi je najviše i smetalo kod gledanja filma.

Villmark 2 nikako nije razočarenje i film se svakako može pogledati, posebno imajući u vidu kvalitet ovogodišnje horor produkcije. Nažalost, taj isti Villmark 2 nije spektakularno iskustvo iako je to vrlo lako mogao biti, prvenstveno imajući na umu odlično izabrani autentični ambijent i njegove maštovite stanare. Da je bilo tako i mane navedene u gornjem delu teksta bi se negde istopile u jezivoj atmosferi a ovako sam usled razvodnjene i predvidljive deja-vu radnje obraćao pažnju i na neke elemente koje bi inače prenebregnuo.