HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Andy Palmer

Uloge: Matt Angel, Renee Dorian, Jere Burns

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt4483220/

Trailer: https://youtu.be/A1CrsJgFqkU

Pogledajte još: Clownhouse (1989)

Simpatični povratak u 80-te stiže nam u obliku zabavnog horora pod nazivom The Funhouse Massacre a kakav bi to bio povratak u prošlost bez jedne od horor legendi tog perioda? Jedna od najvećih legendi horora te decenije je svakako Robert Englund a autorima/finansijerima ovog filma je definitivno išlo u prilog to što poznata horor imena, sada već u poznim životnim i glumačkim godinama, tezgare po nižerazrednim hororima za zgužvanu šaku zelembaća. Upravo to se ovde desilo i to je ujedno i najveća mana filma: Robert Englund se pojavljuje samo u početnih 15-tak minuta filma a njegov lik na omotu je samo jeftin marketinški trik.

Kada smo razjasnili ovu nedoumicu (zapravo prevaru) prelazimo na zaplet filma... Pomenuti Robert Englund (zar nekome treba napominjati po kojem horor negativcu je poznat?) igra upravnika tajne psihijatrijske ustanove u kojoj su doživotno zatvorene najozloglašenije i najbolesnije serijske ubice koje je videla moderna Amerika. Na stranu to što je upitno postojanje ovakve tajne zgrade koja se nalazi na nepoznatom mestu (i nama gledaocima ostaje nepoznata njena lokacija) ali mi je najsumnjivije postojanje finansijski neodržive ustanove koja poseduje samo nekolicinu pacijenata. Jeste, to sve deluje pomalo ojeftino, baš kao i studio u kome se nalazi psihijatrija, ali su maštovito osmišljeni bolesnici tu da poprave utisak, baš kao i gluma Englunda koja je za klasu iznad ostatka ekipe ovoga filma. E sad, u ovu ustanovu dolazi mlada novinarka kako bi se upoznala sa pacijentima i intervjuisala upravnika a obrt sledi kada se ispostavi da je dotična ćerka jednog od najozloglašenijih pacijenata/zatvorenika - izvesnog Mental Mannyja.

Nakon kraće ali veoma krvave tarapane upravnik biva lišen života i nastavka ovog filma a svi pacijenti završavaju na slobodi. Nešto dalje od ove lokacije, u obližnjem gradiću, grupa mladića i devojaka završava smenu u kretenskom fast food restoranu pa s obzirom da je večeras Halloween odlučuju se za posetu novootvorenoj kući strave. Njima nije ni na kraj pameti da će upravo večeras doživeti pravu stravu jer je pomenuti horor zabavni park zaposela grupa odmetnutih bolesnika iz gore pomenute psihijatrijske ustanove. S obzirom na to da je park večeras prepun mladih ljudi a da je (makar ispočetka) teško razlučiti šta je predstava a šta brutalna realnost ni organi reda oličeni u mladoj policajki i smotanom pomoćniku neće odmah shvatiti šta se dešava. Dok to shvate pločnik ispred zabavnog horor parka će biti bukvalno prekriven izmasakriranim telima jer pomahnitali krvoloci nemaju vremena na bacanje i automatski se prepuštaju svojim poslovima.

Da, svaki od krvoloka ima svoj „posao” i osobenosti koje ga jasno distanciraju od običnih pomahnitalih krvoloka koji ubijaju na default, rutinski način. Animal the Cannibal je bivši kuvar jednog velikog restorana koji je goste servirao gostima a ožiljak na licu mu potiče od jednog obroka koji je pružao otpor. Tu je i Dr. Suave, zubar koji je češće bušio lobanje nego pokvarene zube a s njim u kompletu dolazi i The Taxidermist, majstor koji je više od životinja voleo da preparira ljude. Rocco the Clown je ogromni nelegalni rvač koji je diskvalifikovan jer je u ringu pobio suviše mnogo takmičara a vođa ove grupe masovnih ubica je Mental Manny, bivši vođa jednog kulta koji je izvršio masovno samoubistvo spaljivanjem. Većina ovih likova je jako specifična i zanimljiva ali im skromna minutaža filma ne daje dovoljno prostora da se „razmašu” svojim osobinama. Najzapostavljeniji je The Taxidermist mada mislim da bi svaki od ovih killera mogao da dobije zaseban film. To se pre svega odnosi na Dollface, ćerku Mental Mannyja, koja svojom specifičnom, zastrašujućom ali seksi pojavom definitivno zaslužuje sequel ili čak spin off.

The Funhouse Massacre je duhovit i zabavan film koji sadrži blagi humor, humor koji najčešće jeste duhovit ali zagarantovano neće izazvati salve grohota među mlađom publikom u bioskopu. S druge strane, ovakav humor je ukusniji jer u celom filmu nema nijednog penisa, kako pravog tako ni veštačkog (za razliku od mnogo hvaljenog Deathgasm koji obiluje dotičnim). Uopšte uzevši, kompletan look & feel filma podseća na 80-te i predstavlja omaž njima a neobavezna zabava, nevinost likova i vizuelni stil veoma liče na nešto što smo gledali u tom periodu. Gledajući ovaj film bukvalno se možete vratiti u prošlost a reklo bi se da samo nedostaje mutnija VHS slika i premotavanje kasete nakon završne špice (ne propustite scenu nakon odjavne špice!) pa da retro utisak bude kompletan. Čak i pomoćnik šerifa u policijskoj stanici igra NES video igre pištoljem (Hogan’s Alley iz 1984. godine) što svakako nije slučajnost.

Još jedan adut filma su specijalni efekti koji najčešće izgledaju vrlo maštovito i zanimljivo. Leševi, kako oni veštački koji su postavljeni kao scenografija horor parka tako i oni pravi koje ubice ostavljaju gde god da prođu, izgledaju morbidno udešeni a moći ćete videti zašivena usta, povađene zube, rasečena lica, preparirana tela i slično. Odsečeni udovi i glave su u ovoj kući strave sasvim normalna pojava, kao i Dollfaceino cheerleadersovanje sa dve odsečene plavokose ženske glave. Scenografija filma je veoma bogata i definitivno je vidljivo da su se filmadžije potrudile oko ovog aspekta (možda baš zbog ovih izdataka nije bilo više love za gospodina Englunda). Zamerku stavljam nepotrebnim animacijama u nekim završnim scenama a ovo su pomodarije koje filmadžije izgleda ne mogu da izbegnu čak ni u filmovima koji bi trebali podsećati na stare horor hitove. U svakom slučaju The Funhouse Massacre je za mene predstavljao neočekivano prijatno iskustvo. Svakako da ću mu se u budućnosti jednom prilikom vratititi a u međuvremenu se nadati nastavku jer za tako nešto postoji uslova.