HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Rafa Martínez

Uloge: Ingrid García Jonsson, Bruno Sevilla, Oriol Tarrida Homedes

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3477752/

Trailer: https://youtu.be/Es3XPJpsnt4

Pogledajte još: Condemned (2015)

Ovomesečno seciranje novije horor produkcije (sa povremenim izletima u SF i triler) započinjem jednim hororom koji je zapravo više triler. Sweet Home je španski film nastao u režiji Rafe Martíneza, čoveka koji je bio uključen u neke poznate horore koji potiču iz te zemlje (Rec 3 - Genesis, El cuerpo), ali samo kao delatnik na polju marketinga i promocije, dok je ovo njegov prvi dugometražni filmski pokušaj. Na gledanje ovog filma sam se odlučio iz veoma jednostavnog i logičnog razloga: španski horor (a naročito triler filmovi) su makar iznadprosečni, barem ukoliko ih poredimo sa preookeanskom produkcijom.

Ono što je glavna karakteristika filma Sweet Home je što vizuelno i po lokalitetu veoma podseća na legendarni Rec, verovatno najpoznatiji ovovekovni španski horor film. Ima nešto jezivo u starim i (polu)napuštenim mračnim zgradama a to ovaj film gotovo maksimalno eksploatiše. Zgrada u kojoj se odvija gotovo kompletna radnja ovog filma se nalazi u samom centru grada, tik pored veoma prometne ulice, ali je osećaj izolovanosti mnogo jači nego da se sve dešava na dalekom pustom ostrvu ili kolibi u šumi. Upravo u jednu tako oronulu, zakatančenu i memljivu zgradu je došla lepa Alicia kako bi priredila intimnu proslavu rođendana svom momku Simonu. Budući da je Alicia trgovac nekretninama i da je ova skoro pusta zgrada u njenom poslovnom reonu nije bilo teško opremiti i dekorisati jedan nenaseljeni stan a zatim i jedne kišne noći organizovati intimnu žurku u dvoje. Međutim, problemi po Aliciu i Simona nastaju onog trenutka kada se ispostavi da u zamandaljenoj i zakatančenoj zgradi ima još nekoga i da taj neko nije nimalo prijateljski raspoložen prema njima.

Stvar je u ovome: velika većina ljudi koji iz nekih razloga moraju da se isele iz svojih stanova to čine dobrovoljno i mirnim putem, dosta manji procenat to učini pod prisilom a određeni promil bude iseljen posebnim metodama. Ovaj film govori upravo o tome, o posebnim metodama iseljavanja koje se drže podalje od očiju javnosti (da mi je znati zašto). Umesto da uživaju u romantičnoj večeri, seksu, svađi i svemu onome što uključuje intimno uživanje mladih Alicia i Simon su se našli oči u oči sa maskiranim izvođačima radova i njihovim upravo učinjenim delima. S obzirom da su ta (ne)dela veoma daleko od zakonitih, moralnih i dozvoljenih sasvim je jasno da naši mladi junaci neće biti pušteni živi iz ove zgrade i da će se morati svojski potruditi kako bi dočekali jutro na sopstvenim nogama. Ne mora se ni napominjati kako preživljavanje u datim okolnostima neće biti nimalo lako: krvoloci su maskirani, svirepi, obučeni i pristojno naoružani, pomoći nema, zgrada je zatvorena, mobilni telefon je zaboravljen u kolima a od kiše koja nemilice pada ne čuje se ni pad leša o tle a kamoli zapomaganje sa desetog sprata...

Ne mogu reći da sam ovim filmom razočaran ali sam definitivno očekivao nešto više. Sam zaplet sadrži šokantnu i brutalnu ideju ali se sa njom naprosto nisam mogao identifikovati i nije mi bila ubedljivija od, recimo, prvog The Purge. Naprosto, mislim da postoji mnogo bržih, lakših i zakonskijih rešenja pomoću kojih je moguće nekoga iseliti iz vlasničkog stana a koliko sam upoznat sa zapadnim zakonodavstvom, pravnim sistemom i ljudskim pravima evropske zemlje ipak ne smeju ubijati svoje građane, koristiti kiselinu, tečni azot, motorne testere i zloupotrebljavati prostor pored puteva i po šumarcima za rasipanje delova tela bivših legalnih vlasnika ili korisnika stanova. Dovoljno bi bilo usvojiti balkansko „nekorumpirano” sudstvo i za 'iljadu evara bi svaki vlasnik stana mogao legalno završiti na ulici a za njegovu sasvim spontanu smrt vlast i njihov premijer (i njegov brat) nikako ne bi bili krivi. U svakom slučaju - Sweet Home bi trebalo čuvati podalje od domaćih komunalnih policajaca kako dotični ne bi dobili nove ideje za represiju protiv stanovništva i uslugu bogatašima i tajkunima željnim neke atraktivne lokacije.

Alicia se usled tragičnog toka događaja menja u sposobnu i snalažljivu devojku ali gledalac ipak nije zadovoljen kako bi trebalo i kako je moralo. Razvoj glavnog lika nije najsrećnije rešen jer je uvod filma veoma kratak, sadrži brojne stereotipe i klišeje, a sve to skupa rezultira time da inače simpatična devojka ne preraste u The Final Girl za pamćenje, naprosto jer smo je samo ovlaš upoznali. Ono što ćete svakako zapamtiti je ogromna doza napetosti koja vreba iz bukvalno svakog kutka zgrade, tj. filma. Gotovo da nema sekunda filma koji nije napet, dinamičan i, što je možda najvažnije - bezizlazan. Autor filma je svoje likove (ali Aliciu prvenstveno) stavio u bukvalno beznadežnu poziciju iako se nalaze na samo nekoliko pedalja od civilizacije i ljudi u svom vidokrugu. Da je priča autentičnija i potencijalno moguća sama pomisao da se nešto slično možda dešava ispod šahta u našem sokaku dala bi joj na jezivosti. No, ova u osnovi Building Invasion igra mačke i miša će učiniti da bukvalno sedite na ivici sedala i to je njena najveća vrednost.

Film ne nudi ništa novo mada je i to neoriginalno što vidimo korektno osmišljeno sa tek povremenim glupim potezima aktera, čisto da bi se malo iritirali gledaoci. Recimo, akteri se uvek šunjaju u blizini likvidatora, pendraju se po stepenicama, simsovima, stepenicama i rupama na plafonima ali im zato nikada ne padne na pamet da se sa najnižeg sprata niz oluk spuste na ulicu i uteknu. Par scena je konfuzno i nejasno osmišljeno i nisam im shvatio poentu (scena sa liftom) dok neke scene postoje samo brutalnosti radi a ne zbog neke funkcije (scena u kojoj se šmokljan pretvara u Ramba i sam sebi šije ranu). Specijalni efekti u filmu su brutalni a vidljivo je dosta krvi i (relativno zamaskiranih) kasapljena i komadanja tela. Brutalnost je u dobroj meri skrivena od očiju gledalaca koji u slučaju nekoliko ključnih ubistava „dolaze na gotovo”, što je definitivno manje spektakularno ali deluje nešto ozbiljnije, posebno ukoliko imamo u vidu produkciju filma. Umesto da cede budžet jeftinim specijalnim efektima i animacijama autori su se odlučili za kvalitetnu fotografiju, ambijent i muziku koja pojačava napetost što svakako pohvaljujem.