HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Jason Lei Howden

Uloge: Milo Cawthorne, James Blake, Kimberley Crossman

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3705412/

Trailer: https://youtu.be/Cg-c7UpJZLQ

Pogledajte još: Trick or Treat (1986)

Novi Zeland je u poslednjih desetak godina postao pravi bastion horor komedije pa smo nakon Black Sheep, Housebound i What We Do in the Shadows dočekali i Deathgasm koji se od nabrojanih komično-brutalnih naslova razlikuje po tome što se bavi i - heavy metal muzikom. Deathgasm po svojoj koncepciji najviše liči na Peter Jacksonov mega krvavi Braindead kome je pridodata očigledna autorova ljubav prema agresivnoj i žestokoj muzici. Obilje brutalnosti, žestoki specijalni efekti, hektolitri krvi, humor i dobra muzika - čini se da ovom filmu ništa ne nedostaje, međutim, stvari su ipak daleko od idealnih.

Brodiejeva majka je odvedena u mentalnu ustanovu zatvorenog tipa nakon što je pokušala da oralno zadovolji Deda Mraza (što je samo početak blowjob humora u ovom filmu) a s obzirom da mu je otac već odavno upokojen Brodie je dodeljen na staranje svojim najbližim rođacima - ujaku i njegovoj porodici. E sad, ključna razlika između Brodieja i njegovog ujaka je ta što je Brodie metalac, gubitnik i buntovnik koji ne trpi autoritete, dok je njegov ujak veliki vernik a njegov sin reper i siledžija. Naredni period u Brodiejevom životu biće veoma težak a jedina svetla tačka je druženje sa Zakkom, lokalnim metalcem, s kojim osniva bend po imenu Deathgasm (druga dva člana su lokalni štreber i impotentni debeljko). Nakon što provale u obližnju kuću nekakve propale heavy metal legende kradu njegov neodsvirani hit na 'artiji a odmah nakon probe u svojoj garaži otkrivaju da nešto definitivno nije u redu. A kako i bi: odsvirani „hit” je ništa drugo do The Black Hymn a odsvirana melodija je otvorila vrata pakla, pustila kroz njih demona Aelotha a od većine stanovnika gradića načinila demončiće!

Gradić nakon akcidenta je najlakše uporediti sa klasičnom zombi zarazom a razlika se ogleda u agresivnosti zaposednutih i njihovoj tvrdoglavoj želji da ne umru. Za neutralisanje podivljalih doskorašnjih mirnih žitelja potrebno je utrošiti kudikamo više snage, vremena i hladnog naoružanja nego za obične defaultne kućne zombije; ovde u većini slučajeva ni udarac u glavu, ispaljivanje nečega u čelo (recimo D&D kockica) nije dovoljno a ni odsecanje udova se najčešće ne čini kao efikasno rešenje. Upravo iz ovog razloga gledamo konstantnu klanicu na ekranu, vidimo tela bez ijednog uda, rascepljene lobanje, podove sa razbacanim iznutricama i hektolitre krvi koja se bukvalno sliva ivičnjacima doskora mirnih ulica. Vatrenog oružja u filmu nema već se naši junaci brane onim što im je pri ruci: palicama, paintball puškama, raznim alatima, kosilicama i trimerima. Specijalni efekti su veoma uspeli, kvalitetni su i predstavljaju vrhunac onoga što možete videti u modernoj horor ponudi. Deathgasm ne haje za cenzuru, moral i horor standarde pa u opšte ludilo uvlači sve na ekranu, završno sa bebom u kolevci koja bljuje krv.

No, mana u filmu svakako ima, možda više subjektivnih nego objektivnih. Odlični vizuelni utisak je delimično pokvaren animacijama u završnici i digitalizovanim glasovima ali ovaj šaljivi film nije ni pretendovao da bude mnogo ozbiljan pa mu to možda ni ne treba uzimati kao veliku manu. Više od toga mi je zasmetalo to što su likovi u filmu suviše stereotipni i što ne pokušavaju da istupe ni koraka izvan onoga što se o njima najčešće (i to pogrešno) misli. Ovo važi i za lažne vernike, profesore, roditelje ali i za, što je u ovom slučaju mnogo važnije - metalce. Nisam siguran da su neki od njih (a pre svih Zakk) morali da budu osmišljeni baš ovako jer samom svojom pojavom predstavljaju antireklamu za metal umesto da film bude u sasvim suprotnoj funkciji. Verovatno najveći problem filma je humor koji je najčešće neduhovit i zasniva se na oralnim štosevima, toalet humoru, penisima i drugim sličnim stvarima. Postoji nekoliko duhovitih replika i poteza ali je vrhunac filma u dildo borbi protiv demona, pa ko voli nek' izvoli. Meni ovakav humor jednostavno ne leži ali sam svestan da će se većini mlađih gledalaca svideti.  

Najpozitivnija stvar filma je konekcija sa heavy metalom, osvrt na mnoge stvari vezane za metal i reference na brojne metal albume, bendove, pesme i pominjanja mnogih poznatih imena ovog muzičkog pravca. Ova stvar može biti i najproblematičnija po potencijalnog gledaoca: iako Deathgasm može da se gleda i ako ne znate nijedno od pomenutih imena pravi doživljaj film može pružiti samo onima koji znaju ko su Trivium, Pungent Stench, King Diamond, Judas Priest, Anal Cunt, Cattle Decapitation, Cannibal Corpse i drugi. U slušanju ovih i sličnih bendova imam višedecenijsko iskustvo pa sam mnoge fazone ukapirao i mnoge one-linere povezao sa metal parolama ili imenima pesama/bendova ali ukoliko niste pasionirani fan ovakve muzike i ne znate nazive demo snimaka Metallice promaći će vam neki od uspelijih momenata filma i moraćete da se zadovoljite borbom veštačkim penisima ili odsecanjima pravih.

Nije mi se dopalo ni što je film namenjen mlađoj metal publici jer i pored toga što se u filmu najčešće spominju starija metal imena ono što se čuje zvuči veoma moderno i malo drugačije. Deathgasm je kao posveta metal žanru morao da sadrži i neke starije tonove koji bi mlađe naraštaje navukli na slušanje starijih bendova čija se imena i spominju u filmu. No, daleko od toga da je i ovako loše a posebno imajući u vidu da je sličnih filmova zaista malo i da se na prste mogu nabrojati metal horor prethodnih decenija.