HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Frank Sabatella

Uloge: Bill Moseley, Danielle Harris, Nate Dushku

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1161404/

Trailer: https://youtu.be/jDDUjEdNDx0

Pogledajte još: Sleepaway Camp II: Unhappy Campers (1988)

Iako pokušava da kombinuje paranormalni i slasher stil Blood Night: The Legend of Mary Hatchet uspeva samo da se svrsta u najbrojniji žanr horor filmova, žanr pod nazivom - odličan omot, loš film. Iako je na papiru bilo osnova za mnogo uspešnije ostvarenje (čitaj: relativno dobra ideja) Blood Night uspeva samo da se guši u amaterizmu, neoriginalnosti i opštoj ispodprosečnosti a to gušenje se ekspresno prenosi i na ni krivog ni dužnog gledaoca. Naravno, za prodaju po hipermarketima i benziskim pumpama ovaj film ima sve neophodne sastojke: tu je efektan omot, bombastično ime i nekoliko poznatih imena u manje-više sporednim ulogama ali za istančane horor sladokusce ovaj film je naprosto mizeran i jadan.

Neoriginalnost nije nešto što predstavlja najveću manu ovog filma ali se ona svakako mora spomenuti jer uvod kao da je prekopiran iz originalnog Halloween: naizgled sasvim normalna devojčica Mary (samo na prvi pogled, ne i na drugi) je jedne sasvim obične olujne večeri iskasapila sekirom svoju porodicu u krvavim ali smandrljanim scenama koje i pored velike količine (animirane) krvi malo toga pokazuju i otkrivaju. Devojčica nakon ovog porodičnog masakra biva uhićena i odvedena u instituciju zatvorenog tipa a gledalac osim što prepoznaje ženskog parnjaka Michaela Myersa spoznaje i da će Blood Night biti prilično niskog kvaliteta. Naprosto, ovakva kamera, fotogarafija, koliriti i specijalni efekti ne mogu proizvesti iole zanimljivo ili kvalitetno ostvarenje. Nakon ovih dešavanja iz 1978. godine (eto još jedne sličnosti sa Halloweenom) radnja se seli deset godina unapred, dakle tačno u godinu kada se Danielle Harris prvi put pojavila u Halloween serijalu (definitivno nimalo slučajno izabrana godina). Mary se 1988. godine nalazi u sanatorijumu gde biva silovana a na svet donosi mrtvo dete.  

U trenucima ludila (ali i katastrofalnih bezbednosnih propusta) Mary uspeva da pobegne iz ustanove samo da bi je policija „overila” stotinjak metara dalje. Maryno telo biva sahranjeno a u godinama koje su usledile ona je postala legenda koja je dobila svoj praznik pod nazivom Blood Night. Tog dana svi džabalebaroši imaju izgovor da se sprdaju sa slučajnim prolaznicima, da ih ismevaju i uništavaju im privatnu imovinu a kako ni to nije dovoljno grupa retko odvratnih tinejdžera odlazi na Maryn grob naoružana - ouija tablom (eh, ništa bez dotične). Njihova ideja je da komuniciraju sa duhom krvoločne pokojnice pa zaista ne znam ko im je kriv kada pozvana gošća nešto kasnije zaista i dođe? No, do njenog dolaska ćete morati istrpeti polučasovni uvod koji je veoma iritirajući jer gledamo zaista iritantnu grupu društvenih parazita mlađe dobi koji bez seksa, droge i alkohola ne mogu da funkcionišu ni jednog jedinog trenutka. Treba istrpeti sav taj horor užasnih njuški, besmislenih diskusija, „vragolastih” vulgarnih dosetki, ispovesti na temu analnog seksa sopstvenih roditelja i opštu kakofoniju urlanja, cike, dreke i vike.

Nakon ovog užasnog terora koji trpe sva naša čula dolazak bogomdane Mary je kao melem na ranu: negde oko 50-og minuta filma počinje opšta koljačina i ubrzano stradanje svih prisutnih klinaca od nečastive sile koja osim što ubija makazama i sekirom neprestano gasi svetlo, vadi osigurače i izbija vrata iz štokova (eh, ti besposleni vickasti duhovi). Naravno, pošto je ovaj film zamišljen kao kombinacija slashera i paranormalnog horora (čisto da svi ukusi budu zadovoljeni) situacija nije tako jasno definisana i zbog toga nam sledi „šokantni” preokret. Od šoka, nažalost, nema ništa jer je Blood Night: The Legend of Mary Hatchet vrlo predvidljiv film a scenario mu je prilično amaterski napisan. Čim vidimo kako teče zaplet (pogotovo deo nakon vrlo dobrog uvoda), kada vidimo spisak glumaca i kada se ko u filmu pojavljuje znaćemo i kako će se film završiti i ko će imati kakvu ulogu. Ovde zaista nema nikakvog iznenađenja ako ste u životu pogledali više od deset horor filmova pa slobodno možete da se prepustite „uživanjima” uz party, krvava ubijanja i „napeto” brutalno finale.

Scene ubijanja jesu brutalne a u nekoliko navrata vidimo izuzetno morbidne specijalne efekte (animirane ali ipak zanimljive). Ono što je problematično u tim scenama je prikrivanje amaterizama, jeftinoće i slabe produkcije kamerom koja je veoma nemirna, koja se preterano bacaka po setu, kadrovima koji traju po pola sekunde i animiranom krvlju koja obliva ekran. Potpuno suprotno - u beskonačnim scenama muvanja, glupiranja i seksanja kamera je čvrsto postavljena na stalak što nam jasno govori sledeće stvari: da su tzv. glumice lakog morala i dalje mnogo jeftinije od bilo kakvih specijalnih efekata i da ovaj autor očigledno ima afiniteta ka scenama seksa i vulgarnosti. Pošto mu snimanje horora očigledno ne ide ja mu od srca preporučujem da snima porno filmove; em će gledaoce horora poštedeti svojih loših produkata em će nahraniti svoje potrebe za silikonima i vulgarnostima. Što se tiče ovog filma jedine prolazne ocene na polju glume zaslužuju Bill Moseley (The Texas Chainsaw Massacre 2, Charlie's Farm) i Danielle Harris (Halloween 4, Hatchet II/III).

Bill je ovaj tezgaroški posao odradio za dve klase ubedljivije od ostalih dok se isto može reći i za Danielle, čiji lik ima paralele sa (pogađate) Halloween. Opšti utisak je da se ovakve horor veličine blamiraju po slabim filmovima za šaku dolara samo da bi se ispodprosečni materijali prodavali po marketima jer na omotima nose njihova eminentna imena. Blood Night ima već viđenu ali veoma dobru ideju koja je obrađena u iznenađujuće efektnim flashbackovima a poseduje i nekoliko brutalnih ubistava u poslednjoj trećini filma. Između početka i kraja moraćete da posmatrate nešto što je apsulutno gubljenje vremena i potcenjivanje ukusa prosečnog horor gledaoca.