Režija: Ace Jordan
Uloge: Donny Boaz, Rebecca Summers, Danilo Di Julio
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3563892/
Trailer: https://youtu.be/-GyVWp6KS_Y
Pogledajte još: Villmark (2003)
Evo još jednog slabog novog hororčića, čisto da se nastavi višegodišnja tradicija nekvaliteta žanra. Naravno, i Silent Retreat dolazi od režisera debitanta a zbilja me već kopka zašto se svaki debi(l)tant odlučuje za snimanje upravo horor filma? Zašto ne ode da svojim filmskim neznanjem, amaterizmom i silikonskim prijateljicama zagadi nekakvu komediju, akciju ili porno film već se upravo nameračio na nama omiljeni horor žanr? Nažalost, ima već decenija kako ne možemo pogledati više od 5-10 koliko-toliko dobrih horor filmova (u principu osrednjih, da se ne lažemo) dok je ostatak godišnje ponude rezervisan za jedva gledljive filmove koji ne izazivaju nikakvu emociju ili reakciju kod gledaoca. Silent Retreat je čak i ispod toga, on spada u žanr horora pod nazivom „ja sam ga pogledao umesto vas kako bi vas poštedeo filmskih muka”.
Već sam uvod filma, za koji se kasnije ispostavlja da je prolog, jasno daje do znanja o kakvom se „kvalitetu” ovde radi i koji će biti maximalni produkcioni dometi Silent Retreat. U nekakvoj mračnoj sobi u kojoj se jedva nešto nazire maleni dečak se (koliko sam nazreo) nekako povredio. U susednoj prostoriji se, pak, nalazi operaciona sala u kojoj poludeli doktor operiše nekakvu devojčicu tako što joj čekićem nabija hiruški instrument u oko. Naravno, doktor nema masku na licu, oko pacijentkinje ne vidimo nikakve hiruške ili lekarske instrumente a u „operacionoj sali” je pomračina. Ono prvo je zbog toga što je Silent Retreat veoma jeftin film čiji autori nisu mogli sebi priuštiti neku razdrndanu medicinsku opremu u cilju uverljivosti scenografije. Ono drugo, tačnije opšti mrak, je pokazatelj da se ovde susrećemo sa jednim poludelim doktorom/naučnikom jer ko je još video da neki ludak pali svetlo u svom stanu ili na radnom mestu. To sve baulja po mraku, udara kolenima u dovratke i malim prstima u noge od stola. Naravno, opšte je poznato da poremećeni izuzetno dobro vide u mraku a da ljudima moraju jasno staviti do znanja da su ludi te nikako ne smeju paliti neonke ili bilo kakvo drugo osvetljenje.
E sad kad smo razjasnili uvod selimo se u sadašnjost i to ne bilo gde nego u - kolibu u šumi. Svedoci ste da sam se godinama žalio da mlađarija dolazi u kolibe u šumi iz najglupljih razloga a najčešće radi besmislenog provoda i uživanja u porocima. Bolje da sam ćutao jer ova ekipa dolazi u sred šumske nedođije da bi (pazite sad) - programirala! Jeste, vođa ekipe (koji bi valjda trebao biti šef u firmi) je doveo u sred šumetine pakovanje mladih muškaraca i žena kako bi tu proveli radni vikend i proaktivno (moderna reč!) radili na povećanju programerske produktivnosti. Barem dve stvari smetaju da bi ovu grupu ljudi skupljenih s koca i konopca prihvatili kao programere: prvo, retko ko od njih izgleda kao učen čovek (možda samo kuštravi momak bi mogao biti computer geek) dok devojke pre možemo zamisliti u nekom XXX filmu nego pred monitorom. I drugo, u kompletnom filmu nema nijednog komada hardvera a o kompjuterima da i ne govorim. Teško da bi programeri i zaluđenici u kompjutere pristali na poduži vikend bez ijedne tehnološke spravice a teško i da bi njihov šef osmislio ovako glupu i nerealnu neproduktivnost. No, ekipa mladih ljudi je morala nekako biti dovedena u šumu i to se i desilo.
Smeštanje jednog horor filma u kolibu u šumi po defaultu nikako nije loša stvar ali je svakako loše to što gledalac nikada nema utisak da se ekipa nalazi na izolovanom prostoru koji je miljama udaljen od bilo kakve civilizacije. Prikaz spoljašnjosti kolibe u ovom filmu ne postoji a vidimo samo spoljašnjost susedne kolibe koja je na proizvoljnoj udaljenosti od ove prve. Odgovor na ovu nelogičnost glasi da se ceo film čija su dešavanja smeštena u dve kolibe zapravo snimao u samo jednoj jer ekipa nije sebi mogla priuštiti iznajmljivanje više koliba (koje su verovatno ukrv skupe - što više su zabačene u dubinu šume to su skuplje, pretpostavljam). Dešavanja koja se odvijaju u dubokoj šumi ima u malom broju (verovatno je i iznajmljivanje šume je bilo skupo) a posebna glupost je ona koju saznajemo u kasnijem toku filma (nije spoiler jer je to suviše očekivano): ona bolnica iz prologa je kasnije zatvorena a ta ista zgrada je ova koliba u kojoj su odseli naši profesionalni programeri. Sad, da li je to bila bolnica na sprat od drveta ili je sada drvena koliba od gipsanih ploča, pitanje je... Uglavnom, duh dečaka iz uvoda se pojavljuje odmah po pristizanju ekipe u kolibu a u narednom toku filma se pojavljuje još nekoliko puta i to uvek - u odrazu ogledala u kupatilu. Zašto mu je kupatilo toliko milo - zaista ne znam.
Ono što znam je da se dečak nakon inicijalnog pojavljivanja sledeći put pojavljuje tek na polovini filma. Do tada ćete morati da se zabavite podužim uvodom koji nam (na opšte „oduševljenje”) pojašnjava međusobne odnose, ko je na koga napaljen, ko koga muva, ko s kim ima seks a ko bi imao s kojoj da može itd. Ovaj uvod nema nikakve veze sa glavnim tokom filma već je samo u službi trošenja gledaočevog vremena. Uz sve to, tokom dijaloga provejava neka veoma sterilna atmosfera koja kompletnom utisku daje izuzetno veštački ton. Da li je problem u audio standardima, nedostatku muzičke podloge ili nekvalitetu glume - ne znam, ali sve viđeno deluje izuzetno amaterski. Negde na granici amaterskog su i sami likovi (već sam gore to spomenuo) ali i njihova gluma. Tek dva-tri glumca iz ovog filma imaju prolaznu ocenu što se tiče nivoa glume (devojke imaju prolaznu ocenu što se tiče izgleda, što jes' - jes') a zamerke možemo staviti i nekim ne baš najsrećnijim kadriranjima i ponašanju kamere. No, drugi deo filma jeste dinamičniji jer se u njemu štošta događa ali problem jeste što su ta dešavanja veoma zbrčkana, neubedljiva i prepuna raznoraznih klišea.
Recimo, već prvo nestajanje devojke ne izaziva gotovo nikakvu reakciju ostalih. Tek nakon 24 časa od nestanka vođa programera odlučuje da je potraži, naravno, tako što će svakom članu ekipe dati različiti zadatak kako bi se svi razdvojili. Šta mislite, jel u šumi ima signala mobilnog telefona? Kada šef i pratilac uđu u kolibu i ugledaju krv na patosu ne pada im na pamet da provale u susednu sobu (u kojoj je vezana devojka) jer je to „privatno vlsništvo” a ne pada im na pamet ni da pogledaju kroz prozor sobe i vide šta se u njoj nalazi. Kada se nešto kasnije ta devojka odveže i pobegne iz kolibe u kojoj je bila zatočena veselo trčkara kroz šumu sa slušalicama na ušima potpuno rasterećena straha od potencijalnog ponovnog ataka na nju. Na tavanu kolibe se ne nalaze uredno složeni dokumenti i audio trake koje do detalja pojašnjavaju pozadinu svih događaja i jasno imenuju odgovorne. Devojka koja preslušava trake stavlja slušalice na uši kako ne bi čula onog ko joj ulazi u kolibu a vođa ekipe u jednom trenutku ne želi da čuje šta mu ona želi reći (jer nema vremena!) tako da ne saznaje ko je zlotvor iz šume (eto šta se dešava kada nemate 5 sekundi vremena). Ovakvih gluposti ima zaista mnogo a jedne od većih su greške u montaži koji likove s jednog mesta naprečac stavljaju na drugo što unosi dodatnu konfuziju.
Zavšetak filma je veoma konfuzan, pun neubedljivih preokreta a prikazani događaji se nikako ne mogu odigrati ovako niti se film može završiti ovakvom finalnom scenom. Ostaje mnogo nerazjašnjenih stvari ali cenim da niko neće biti nesrećan što se film ipak završio (biće nesrećan što je uopšte pristupio gledanju ovog filma). Silent Retreat zaista nema mnogo toga da ponudi gledaocu a osim šumskog ambijenta i unutrašnjeg izgleda kolibe jedino što preostaje su nekoliko lepih devojaka i tek jedno efektno ubisto. Suviše tanko za jedan horor film pa su mi zato još čudniji hvalospevi o viđenom na nekim stranim blogovima.
0 comments:
Post a Comment