Režija: Brian Gibson
Uloge: JoBeth Williams, Craig T. Nelson, Heather O'Rourke
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0091778/
Trailer: https://youtu.be/1MVl-U-QlgA
Pogledajte još: Poltergeist (1982)
Koliko je nekada filmska industrija bila sporija (ili je imala mnogo više ideja) vidimo i na primeru horor hita Poltergeist iz 1982. godine: bilo je potrebno čak četiri godine da se osmisli i snimi nastavak. U današnje vreme je taj vremenski period prepolovljen a uskoro možemo očekivati sequele horor hitova svake sezone, dok se fanovi ne ohlade i ne zaborave ionako neubedljive a nabeđene filmove strave koji svi odreda „redefinišu žanr”. No, to je neka duža i nimalo lepa priča. Što se tiče Poltergeist II režisersku palicu za snimanje filma je na nepoznati način dobio Brian Gibson, koji se nije oprobao u svetu horora i SF-a ni pre a ni posle ovog filma. Scenario je napisao dvojac koji je potpisao i original a upravo oni su i najviše zaslužni za (ne)kvalitet snimljenog materijala.
Film počinje nedugo nakon dešavanja iz prvog dela. Dok se ruševina porodične kuće Freelingovih raščišćava (tačnije ono malo što nije usisano u dubinu) i dok gospođa Tangina na istom mestu vrši nekakva istraživanja i iskopavanja kompletna porodica Freeling živi kod bake, dakle na novoj lokaciji. Čini se da su nemile događaje ostavili iza sebe i da nije vidovitosti male Carol Anne (što fascinira baku Taylor
Nakon gledanja ovog filma glavni utisak je da scenaristi filma naprosto nisu znali kuda da odvedu Poltergeist II. S obzirom da je reč o istim ljudima koji su pisali odlični prvenac (uz Stevena Spielberga koji je očigledno imao ključni uticaj) savršeno je jasno da oni 1982. godine nisu ni razmišljali o mogućim nastavcima i objašnjenjima veoma jednostavne priče o porodici čija kuća se nalazi na ukletom groblju a kada su uzeli 'artiju da naškrabaju šta se to dalje dešavalo zapali su u ozbiljne probleme. Neverovatno je da su gotovo tri godine utrošne na osmišljavanje ovakve priče a čini se da ni do samog kraja postprodukcije autori nisu znali kako bi finalna verzija filma uopšte trebala da izgleda. Uglavnom, neke snimljene scene čije fotografije se pojavljuju u promotivnim press materijalima su izbrisane iz finalne verzije filma što je jasan znak da se tu nešto brisalo/pisalo u zadnji čas. Postojao je i objektivni problem sa smrću nekih likova filma (lik Kanea) što je još jedan od potencijalnih razloga zbog kojih je film ispao ovakav kakav jeste. Uglavnom, sumnjam da će se Poltergeist II danas svideti bilo kome a posebno neće fanovima prvenca koji će ovaj sequel (ne daj Bože) pogledati odmah nakon njega.
Mnogo puta do sada smo se uverili da horor filmovi najbolje funkcionišu kada su jednostavni i kada se svaka situacija koju vidimo na ekranima ne objašnjava na usiljene načine (čitaj: ne pametuje se previše). Poltergeist I je upravo takav film, jednostavan, a Poltergeist II se uporno trudi da nam objasni šta se to onomad dešavalo i iz kojih razloga. Ne verujem da to uopšte zanima porodicu Freeling, njih jedino zanima da cela tarapana koja se dešava u i između dve dimenzije prestane, a ne verujem ni da će zanimati gledaoce ovog filma. Cela pozadina priče je pronađena u nekakvoj sekti i poludelom vođi iste a sve o njoj ćemo saznati iz ustiju Indijanca Taylora (naravno, sve je povezano i sa indijanskom magijom). Indijanske pozadine u hororima nisu ništa novo, niti su uopšte stvar koju treba kritikovati, ali nikada nije dobro da se Indijanac koji barata magijama, koji iz nepoznatih razloga zna sve ono što nikako ne bi mogao znati a sve to izgovara u zamršenim i nejasnim rečenicama pojavljuje u mnogo scena. On bi trebao imati svoje dve-tri rečenice i lagano se povući iz filma ili ne progovarati dalje, međutim, Indijanac u Poltergeist II bulazni zaista mnogo i troši ionako neefikasan film.
Pretpostavljam da je Poltergeist II pogledalo zaista malo ljudi koji nisu gledali prethodnika pa je ovako rastegnut uvod ovde zaista nepotreban. Svi znamo ko je porodica Freeling i šta joj se sve izdešavalo (čak u uvodu Poltergeista II vidimo niz flashbackova za one zaboravne) a nova dešavanja (ne računajući indijanske legende, očeve „duele” sa Taylorom i pojavljivanja famoznog Kanea) počinju tek 20 minuta pre kraja filma. Tada možemo videti nešto starih dobrih specijalnih efekata, koji su malobrojniji i inferiorniji od onih viđenih u prethodniku, ali opet predstavljaju pravi praznik za oči horor gledaoca. U osmišljavanju nekih karakondžula učestvovao je i legendarni H. R. Giger, doduše ne lično već posredno, što je verovatno i razlog zašto nije bio zadovoljan finalnim izgledom monstruma. Primetno je stavljanje akcenta na lebdenju predmeta i likova što je delom zasluga vremenskog perioda kada je ovaj film snimljen a delom i plan od koga se kasnije odustalo - da Poltergeist II bude 3D film (da ne bude zabune reč je o staroj 3D tehnici). Tokom gledanja ćete jasno videti koje su scene planirane da budu u 3D tehnici (u većini tih scena predmeti jasno odudaraju od ostatka pozadine).
Fotografija ovog filma je odlična ukoliko ga upoređujemo sa današnjom produkcijom a hteo - ne hteo morao sam da ga uporedim jer sam neposredno nakon filma pustio jedan ovogodišnji horor. Poltergeist II je po kvalitetu fotografije ravnopravan sa najizvikanijim horor hitovima poslednjih sezona a jedina razlika (koja nije vezana za vremenski period) je što u ovom filmu nema premračnih scena u kojima se gotovo ništa ne vidi. Finale filma donosi i određeni broj animacija koje su rađene na dosta drugačiji način nego današnje ali je film svakako mogao proći bez velike većine istih. S obzirom da ni prethodnik nije bio previše strašan o jezivim scenama nastavka zaista ne vredi trošiti reči; čak i one scene koje su možda mogle biti jezivije su uništene dotadašnjom dosadom tokom predugačkog uvoda ili neubedljivošću likova i njihovim neuverljivim ponašanjima i dijalozima. Stvar koja povremeno izvlači kompletan utisak je specifična muzika Jerryja Goldsmitha koji se ovim još jednom dokazao. Soundtrack je kombinacija onoga što smo čuli u prethodniku i filmu The Omen, što nikako ne može biti loše.
Odluka da se u fokus ovog filma stavi stara porodica i jeste i nije dobra. Volim da gledam nastavke prethodnih filmova i ono što se dalje dešavalo starim likovima ali je činjenica da se ti likovi u nastavcima gotovo nikada ne snađu, ne zbog sebe većzbog onih koji ih sada moraju staviti u centar novih dešavanja, dakle scenarista. Porodica koju smo gledali u prethodniku je ovde samo bleda senka: njihovi postupci ne deluju životno, dijalozi su im dosta neubedljivi a odnosi veoma čudnovati i nerealni, pogotovo ako imamo u vidu ono što im se već izdešavalo. Svaki lik iz prethodnika koga vidimo u ovom nastavku je podbacio ali niko nije podbacio svojom zaslugom. Jedini lik iz prethodnika koga ovde ne vidimo je ćerka koju je tumačila tragično nastradala Dominique Dunne. Lik ćerke je trabao biti u internatu ali je i ova scena iz nepoznatih razloga izbačena iz filma. Zbog svoje tragične sudbine najupečatljiviji lik filma je svakako mala Heather O'Rourke u ulozi Carol Anne a njena replika iz filma kada kaže da nikada ne želi da odraste je mnogo tužnija nego što je zaista trebala biti. Heather zaista nikada nije odrasla i zauvek je ostala lepa mala 12-godišnjakinja, negde na onome svetu...
Poltergeist II je prilično slab film koji umnogome podseća na Exorcist II: The Heretic, takođe nastavak odličnog filma sa kojim autori nisu znali šta će i kuda će. Nastavak Poltergeista ne poseduje zadovoljavajući nivo horora, napetosti, logike, atmosfere ali ni zabave pa će oni koji pristupe njegovom gledanju morati da se zadovolje sa nešto specijalnih efekata u drugoj polovini filma i odličnom muzikom.
0 comments:
Post a Comment