Režija: Mickey Keating
Uloge: Lauren Ashley Carter, Brian Morvant, Sean Young
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt4126394/
Trailer: https://youtu.be/l8MXgy3NdhI
Pogledajte još: Repulsion (1965)
Za sve ljubitelje uvrnutih, teških i čudnih filmova evo ga prikaz jednog neobičnog psihološkog horora pod nazivom Darling koji nam dolazi od autora nadavno opisanog SF horora Pod (Ritual, oslabi prvenac istog autora sam takođe opisao na ovim stranicama). Darling je snimljen za cirka dvanaest dana i to baš u Njujorku, kako bi se po rečima autora ovog filma slikama upravo ovog grada naglasila sva otuđenost i usamljenost glavnog lika. Mickey Keating je priznao (a i da nije veoma je očigledno) da je pri osmišljavanju i snimanju ovog filma bio pod jakim uticajima trilogije Romana Polanskog koja uključuje filmove Rosemary's Baby, The Tenant i Repulsion, dakle filmove čija se radnja dešava u stanu. Upravo zbog ovih uticaja, ali i nekih drugih horor filmova 60-ih, odlučeno je da da Darling bude snimljen u crno-beloj tehnici.
Devojka koja se predstavlja kao kućepaziteljka dolazi u ostariju i oveću kuću koja se nalazi nedaleko od urbane zone Njujorka. Bogata gazdarica, koja će biti odsutna u nepoznatom vremenskom intervalu, devojci daje neophodna uputstva i traži njene preporuke (koje samo što nisu stigle). Upoznaje je sa istorijatom kuće (koji je tradicionalno mračan i tajanstven) a deo istorijata je i slučaj prethodne kućepaziteljke koja se iznenada tokom dužnosti bacila sa kućnog balkona. Jedna od napomena je i da u kući postoji izvesna prostorija na kraju uzanog hodnika čija su vrata uvek zaključana i takva treba i da ostanu. Kućepaziteljka sve ove informacije i uputstva prima sa iznenađujućom mirnoćom a gazdarica nakon nekoliko minuta odlazi iz kuće i iz filma. Devojka ostaje sama samcijata u povelikom i jezivom zdanju a već iste večeri počinje da čuje kako nešto šuška, nešto miče. Osim što nedvojbeno oseća i čuje nečije prisustvo ona počinje da doživljava razne vizije i deja-vu momente, što gledaoca samo još više intrigira kako bi saznao da je kuća zaista ukleta ili se sve dešava u njenoj glavi.
Odluka da se Darling snimi u crno-beloj tehnici je zaista pun pogodak jer film izgleda prelepo. Mnogima će zvučati kao preterivanje ali film kojem nedostaje nekoliko hiljada boja zaista jeste atraktivniji od ostatka moderne horor ponude, naravno, ne samo zbog kolorita. Kamera je ono što ovom filmu daje specifičan, maestralan izgled a meni je zaista najveća misterija bila odakle autoru slabog Ritual toliko mašte, znanja i sposobnosti da snimi nešto u čemu se može vizuelno uživati bukvalno svakog sekunda. Kamera je u ovom filmu perfektna, uvek pronalazi neobične ali vrlo dobre uglove, uvek pruža pravi pogled na dešavanja a ma koliko da su kadrovi dugački (a jesu) valjalo bi da su još malo duži. Kao brojni međukadrovi pojavljuju se statične slike prljavog i velikog grada koji negde u dubini možda živi ali su mu ulice uvek puste. I kada nisu puste po njima bauljaju bezlični ljudi čija lica gotovo nikada ne vidimo. Devojka (Darling) je bukvalno sama na ovom svetu što može a i ne mora biti metafora.
Odličan vizuelni izgled se ne završava na fotografiji, bojama, lokalitetu i kameri. Kuća u kojoj se film odvija je „zrela” i za mnogo strašnije horor filmove a za kompletan utisak nedostaje samo nekoliko krupnih kadrova spoljašnjosti zdanja, što je samo jedan manje značajan pokazatelj tankog budžeta. Dopala mi se i odluka da gotovo kompletan film ima specifičan retro izgled, od unutrašnjosti kuće, preko izgleda devojke pa do drugih sitnica (recimo, tamnoputa gospođa na koncu filma kao da je došla s početka prošlog veka). Retro šmek se ne završava ovde nego ide do specifičnog titla uvodne i završne špice i načina na koji su te špice uopšte izvedene. Klavirska muzika se savršeno uklapa u opšti retro stil filma a zasmetalo mi je što se muzika i pozadinski zvuci nešto slabije čuju. Ipak, moguće da je to problem kopije filma do koje sam došao, isto kao i sitan problemčić stepenastih nijasni pozadinske sive što pomalo kvari perfektan vizuelni utisak. Muzika u filmu je različitog intenziteta i žanra, počevši od melanholične pa do one koja stvara napetost i nelagodu. Nisu mi se svidele određene muzičke sekvence koje su suviše moderne i odudaraju od celine.
Dakle, dugi kadrovi, spore kretnje kamere i junakinja koja 90% filma provodi sama u kući su ono što ćete videti u ovom filmu. Darling ne baca toliki akcenat na dešavanja (mada i njih ima, u dovoljnoj meri) koliko na psihološki profil ličnosti devojke koja je zarobljena u kući (i ne samo u njoj). Početak filma poseduje određeni problem a to je da sve počinje dolaskom devojke u kuću bogatašice, tačnije - gledalac ne zna istorijat glavnog lika pa ni ne može predvideti šta se to sa njom dešava i da li je ona uopšte takva kakvom se predstavlja. To je samo početak zamerki (tradicionalna druga strana medalje) koje se tiču nedovoljno jasne priče koja čak nije ni dvosmislena već trosmislena. Autor filma je kod gledalaca „zasadio” nekoliko mogućih triggera viđenih dešavanja (ludost, zaposednutost, tragični istorijat) a onda nije hteo, smogao snage ili rešio da završi započeto i tom istom gledaocu podari odgovor na sva postavljena pitanja i sve misterije koje su 78 minuta provejavale po crno-beloj radnji. Lično ne mislim da je u pitanju nesposobnost autora ili bilo šta drugo; današnji autori naprosto misle da su ispali mnogo pametni ako započnu mnogo a ne dovrše ništa, ili dovrše tako da niko živi ne razume šta su hteli reći.
Poseban problem je kada se u nekom filmu vidi ili nasluti više paralelnih priča a film se završi sa nekoliko mogućih završetaka, gde bi svaki gledalac (valjda) trebao da izabere šta mu se sviđa i kako bi po njemu film trebao da se završi. Darling je upravo takav film (što je izgleda nekakva zaraza - nedavno sam takođe opisao film sa više isprepletanih završetaka): autor je pokušao da zadovolji sve ukuse a postigao je da završetkom filma ne bude zadovoljan - niko. Postigao je da vizuelno odličan film ne zadovolji bukvalno nikoga ko očekuje makar donekle zaokruženu priču pa tako gledaocima umesto da saznaju istinu i pozadinu ostaje da uživaju u izgledu filma, muzici, atmosferi, epileptičkim halucinantnim košmarima, preokretima i veoma dobro snimljenim brutalnostima. Brutalnosti ovog filma su snimljene potpuno drugačije od ostatka: autor je koristio agresivne, brze i glasne, kratke sekvence koje i kao takve deluju potresnije i šokantnije od mnogih koje gledamo u modernim hororima. Ako ništa drugo - ne sećam se kada je ubijanje izgledalo ovako brutalno i kada je crno-bela krv bila crvenija...
Na kraju se mora spomenuti Lauren Ashley Carter, izuzetna glumica koja se već dokazala u horor žanru (The Woman, Jug Face, Pod) a ovde konstantno održava film na visokom nivou svojim glumačkim umećem i sposobnostima preobražaja karaktera. Jedan horor koji sadrži minimalističku glumačku postavu i gde je glavni lik 90% vremena u kadru jednostavno mora imati jakog glumca u naslovnoj ulozi a Lauren je kao stvorena za ulogu devojke s kojom nikada nismo načisto da li je normalna ili nije. Sa ovom ulogom Lauren je zaista podigla lestvicu visoko i biće interesantno pratiti njene sledeće filmove. Kada bude konkurisala za neke buduće uloge nema potrebe da nosi sa sobom CV, samo ponese Darling DVD i pusti ga. U sporednim ulogama vidimo sada dosta stariju Sean Young (koju pamtim iz jedne kultne komedije sa Jim Carreyem u glavnoj ulozi) i standardnog člana Keatingovih filmova - Larryja Fessendena, koga ne treba ni predstavljati.
0 comments:
Post a Comment