HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Zachary Donohue

Uloge: Melanie Papalia, David Schlachtenhaufen, Adam Shapiro

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2503154/

Trailer: https://youtu.be/yyr8I1_S3io

Pogledajte još: Unfriended (2014)

The Den je američki found footage horor film ali izveden na pomalo drugačiji način od ostatka FF ponude, što nikako ne znači da pati od drugačijih mana, naprotiv. Za razliku od većine sličnih filmova koji se baziraju na paranormalnom ili onozemaljskom The Den je zapravo torture porn slasher horor film snimljen u polu-found footage tehnici a zapakovan u „desktop” formu, formu veoma blisku mlađim generacijama koje bez društvenih mreža i online povezivanja ne bi mogle zamisliti svoj život. Autor ovog filma je inicijalno imao odličnu ideju i kroz ovaj svoj debitantski uradak je pokušao biti roditelj i vaspitač digitalnim klincima i plasirati im vaspitno-upozoravajuću poruku koja svakim danom sve više dobija na snazi.

U zavisnosti od delova sveta (ili verzije filma) on nosi nazive Den, Death Online ili Hacked. Već po ovim naslovima vam može biti jasno čime se film bavi a još jasnije će vam biti kada kažem da je The Den nekakva nova društvena mreža sa milionima korisnika iz svih delova sveta. Osim tekstualnih ova mreža omogućava kontakte i putem web kamera a posebna poslastica su nasumični kontakti sa random posetiocima što otvara nove mogućnosti za sticanje nepredvidivih prijateljstava. Upravo ovu mogućnost je krenula da izučava izvesna Elizabeth, studentkinja kojoj su se ostvarili svi snovi jer je dobila stipendiju za svoj (magistarski, diplomski, šta li) rad. Ona će od sada, pa nadalje & ubuduće redovno posećivati The Den društvenu mrežu, kontaktiraće isključivo slučajne posetioce a svu komunikaciju i konverzaciju će snimati te iskoristiti za svoj rad. Nisam siguran šta bi ovo istraživanje trebalo doneti (mada konfuzno objašnjenje u filmu postoji) ali je na ovaj način pronađen razlog zašto mi gledaoci posmatramo Elizabeth kako chatuje sa bolesnicima širom sveta.

Da, bolesnicima, jer ovo što Elizabeth doživljava već u nekoliko prvih chat iskustava prevazilazi moja najgora internet iskustva od pre desetak i više godina. Dobro, od početka ovog veka (kada je chat manija zahvatila i naše krajeve) dosta se stvari promenilo a cenim da je ovako prikazano video chat iskustvo veoma blizu onog koje bi zaista iskusila neka devojka njene dobi (pa i mlađa). Uglavnom, „istraživački rad” se kreće od nečega do fijaska, sve dok sasvim slučajno Elizabeth ne dođe u online kontakt sa ženskom osobom kojoj je pokvarena kamera. Komunikacija s njom teče isključivo preko kucanih poruka a dotičnu osobu (među milionima drugih) Elizabeth pronalazi i sutradan. Ili ta osoba (šifrovanog usernamea) pronalazi Elizabeth? Uglavnom, nakon nekoliko tekstualnih kontakata web kamera se uključuje a Elizabeth vidi vezanu dotičnu devojku koja je na vrhuncu torture od strane nekog maskiranog lika. Sekundu kasnije devojka biva bukvalno zaklana na očigled zaprepašćene Elizabeth a od tog trenutka rad za koji je dobila stipendiju bukvalno pada u drugi plan.

Elizabeth osim poziva tradicionalno nezainteresovanoj policiji upućuje poziv i svojim kompjuterski dobro potkovanim prijateljima kako bi oni pronašli lokaciju s koje je došao tragični web chat signal. Elizabeth u tom trenutku ne zna da nema nikakve potrebe da traži maskiranog ubicu i da će maskirani digitalni ubica veoma brzo naći nju: već iste večeri vidimo da je nad Elizabethinim profilom neko s druge strane interneta preuzeo punu kontrolu a to je tek početak njenih muka. Sledi susret sa digitalnim zlom a nešto kasnije i sa - digitalnim zlom uživo. U digitalnoj eri društvenih mreža ovako zamišljen zaplet filma The Den zaista deluje vanvremenski pa cenim da ovaj film po svojoj tematici još dugo vremena neće zastariti. Međutim, mnogi mladi gledaoci neće uzeti za ozbiljno ovaj film zbog njegovih mana i zbog pravca u kojem je on otišao u svojoj drugoj polovini, što je zbilja šteta i može se uporediti sa onom starom narodnom poslovicom o produktivnoj kravi, kofi i prosutom mleku.

U prvoj polovini filma posmatramo isključivo ono što je Elizabeth snimila tokom chatovanja, dakle kompletne snimke njenog desktopa. Vidimo video razgovore sa raznoraznim osobama, dopisivanje, proveru e-maila i drugih programa, kontakte sa svojim lokalnim prijateljima koje poznaje i uživo ali vidimo i samu Elizabeth kroz footage sopstvene web kamere na laptopu. Desktop okruženje je manje ubedljivo nego u Unfriended ali gledalac kapira šta se dešava, šta Elizabeth klikće po ekranu i koje aplikacije koristi. Ono što ne ide u prilog ovdašnjim gledaocima je tradicionalna upotreba MacOS sistema (da li ste videli da neko u horor filmovima koristi Windows?), dakle operativnog sistema koji je na našim prostorima veoma redak pa će se upravo zbog toga gledaoci teže identifikovati sa Elizabeth i njenim digitalnim problemima. Ma koliko vam ovakva perspektiva filma delovala dosadno i nemaštovito ona je definitivno bolja: The Den u prvoj polovini nije težak za praćenje, sve se jasno vidi, gledalac ne može dobiti morsku bolest a postoji i pristojna doza misterije.

Interesantna ideja o devojci koja je online svedok brutalnog ubistva veoma brzo se menja u nešto što je teško pratiti a još manje shvatiti. Kako se bude stezao obruč oko Elizabeth tako će ona sve manje boraviti u svom stanu a mi ćemo je posmatrati kroz objektive drugih kamera. Gde god da krene - neka ili neko će je snimati, dal' ona sama, neko pored nje, stacionarna kamera ili neka četvrta, za čije postojanje i pored naprezanja sivih ćelija nećemo moći naći valjani razlog. Osim što često ne znamo ko i zašto snima prelazak sa kamere na kameru proizvodi veliku dozu konfuzije pa je praćenje kasnijih dešavanja dosta otežano. Usled velike doze napetosti i akcije (čitaj: frke) sve kamere se pretvaraju u čistokrvni found footage pa budite spremni na mnogo kadrova u kojima se usled mrdanja kamere bukvalno ništa ne vidi. Tu treba dodati i suviše nisku rezoluciju većine kamera (mislim da bi video oprema od pre par godina trebala biti kvalitetnija) ali i problematični framerate većine kasnijih snimaka a koji se kreće od jedne do nekoliko slika u sekundi. Nisam siguran zašto je to sve tako ali snimci vrve od raznoraznih smetnji, prekida i drugih video animalija koje otežavaju gledanje filma.

Ono što je podjednaki problem je što se jedna potencijalno veoma moguća priča o online zločinu i krađi identiteta pretvara u veoma ekstremni nonsens koji nije realan a ni zabavan. Odjednom se od polovine filma više niko ne ponaša normalno, počevši od nezainteresovane policije, preko prijatelja (i „prijatelja” na mreži), Elizabethine mentorke ali i same Elizabeth. Neka mi neko objasni zašto je dotična devojka isterala iz svog stana prijatelja hakera ili još bolje - zašto mentorka projekta na tvrdnje svoje dobre učenice Elizabeth kako joj je neko hackovao profil daje svoju preporuku da pronađe neku stručnu pomoć jer se čudno ponaša? Zar je u današnje vreme tvrdnja da vam je neko hackovao profil dokaz vašeg bulažnjenja i mentalne nestabilnosti? Umesto da bude potencijalno realan i šokantan The Den postaje budalasto potresan dajući nam neku ekstremno nerealnu veriju Hostela. Verujem da niko ne želi da gleda još jedan Hostel a pogotovo ne ako je snimljen sa ovakvim kamerama, ako mu je priča ovako (ne)jasna i ako poseduje ovakav završetak.

Jedina vrednost ovog filma jesu poruke i metafore koje se mogu videti u bukvalno svakoj sceni. Za one koji filmove posmatraju malo dublje ovo će svakako biti pozitivna strana filma ali oni drugi, koji film gledaju samo radi dinamike i ubistava, videće samo nekoliko brutalnih scena i mnogo više online vulgarnosti poput krupnog kadra mlaćenja penisom ili „duhovitih” skečeva sa ogromnim (pogađate) penisom u glavnoj ulozi. Ipak, za mene je negativni highlight filma scena u kojoj Bill Oberst Jr., inače dobar glumac (A Haunting in Salem, Abraham Lincoln vs. Zombies, Children of Sorrow) online masturbira.