HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Todd Levin

Uloge: Milo Ventimiglia, Sarah Shahi, Sara Paxton

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1881060/

Trailer: https://youtu.be/TeabJRIR7lI

Pogledajte još: The Frozen (2012)

Evo jednog filma koji mi je nekako promakao 2012. godine ali je došao na red četiri godine kasnije. Static je film koji spada u podžanr filmova kakve veoma volim a koji se mogu podvesti pod horor ali i pod triler i psihološku paranormalnu misteriju sa šokantnim preokretom, jasnom porukom i dozom emocija, pogotovo u finalu. To što spada u meni omiljenu grupu filmova nikako ne znači da je Static film bez mana, čak naprotiv. On iz nekog razloga dosta slabije funkcioniše nego što bi to morao i trebao, i to iz subjektivnih i objektivnih razloga. Više o ovome u nastavku opisa a za uvod je još značajno da mi je film preporučio stalni čitalac ovog bloga Milan Tica (inače i sam bloger početnik).

Na početku filma se odmah susrećemo sa problemom i to u vidu prologa - epiloga. Ovakav način odmotavanja filma, kada sve počinje finalnim kadrovima, nikako nije nov i videli smo ga bezbroj puta. Međutim, film u kojem na početku vidimo finalno stanje stvari a zatim trošimo sat ipo vremena posmatrajući kako je do toga došlo je prikladniji krimićima i čistokrvnim trilerima nego horor misteriji koja bi osim tajnovitosti i jeze trebala da nas nagradi i neočekivanim šokantnim preokretom. Upravo iz ovog razloga film gubi na šokantnosti, kompletna radnja je veoma predvidljiva, rasplet očekivan a to bi upravo trebali biti aduti kojima Static raspolaže. Static je morao postojati bez tog kratkog uvoda mada bi i u tom slučaju iskusniji gledaoci naslutili kuda to sve vodi. Nije da je film kompletna propast čak i kada prokljuvite kuda sve vodi ali sam viđao mnogo bolje predstavnike podžanra. Koje - neću vam reći, jer bi navođenje tih filmova bilo svojevrsno spoilerisanje.

Dakle, nakon prologa se upoznajemo sa mladim bračnim parom i njihovom tragedijom: Addie i Jonathan su supružnici koji su nesrećno izgubili svog trogodišnjeg sina a od tog gubitka nikako ne mogu da se oporave. Oni i dalje žive u kući koja se nalazi na periferiji, u čijoj blizini se nalazi jezero na kom se desila nesreća, Jonathan je poznati pisac koji izlaz pronalazi u pisanju novih knjiga dok se Addie bori sa depresijom. Nakon kriznog perioda tokom koga su se supružnici međusobno udaljili čini se da stvari konačno kreću na bolje. Međutim, upravo jedne večeri kada su barem na tren zaboravili na gubitak i prepustili se jedno drugome na vrata njihove kuće zakucala je plavokosa devojka po imenu Rachel. Preplašenu devojku su na obližnjem putu spopali maskirani nasilnici a Jonathan joj je ponudio njihovu kuću kao sklonište. Ovo je dovelo do toga da i Addie i Jonathan postanu meta ubilački nastrojenih nasilnika ali sve to nije nimalo jednostavno koliko izgleda.

U svom početnom toku Static veoma podseća na prosečni home invasion film, sa svim onim vrlinama (napetost) i manama (nelogičnosti) koje ta vrsta filmova tradicionalno donosi pred gledaoca. Napetost je na veoma visokom nivou baš kao i misterija jer gledaoce veoma zanima ko su ti maskirani napadači i zašto su se okomili na Rachel, a u kompletu s njom i na Addie i Jonathana. S druge strane, nelogičnosti se ogledaju u tome što napadači nikako ne uspevaju da provale u nejaku kuću kroz koju bi iole snažan čovek bukvalno prošao rušeći sve pred sobom ali i tome da neko ko je imućan i uspešan kao Jonathan nema gotovo nikakvog ličnog naoružanja iako živi na udaljenoj periferiji. Deo ovoga (kao i problem sa komšijama) će se malo razjasniti kada budete videli rasplet filma ali u ovim trenucima izgleda prilično neuverljivo. U nastavku se radnja filma seli na otvoreno ali je neću prepričavati jer bih vam time otkrio ono što ne treba i neminovno upropastio uživanje ukoliko planirate da pogledate ovaj film.

Ono što svakako moram da pohvalim su likovi koji možda jesu stereotipni ali su zato veoma dobro odglumljeni. To se pre svega odnosi na lepuškastu Sarah Shahi u ulozi Addie koja iako zna biti poprilično iritantna u svojim izlivima ljubomore ili napadima depresije deluje veoma uverljivo. S druge strane Milo Ventimiglia (Kiss of the Damned, Pathology) u ulozi Jonathana je nešto staloženiji i upinje se iz petnih žila da pomogne svojoj nestabilnoj supruzi kako bi izašla iz velike životne krize. Plavokosu Racher koja jedne noći kuca na vrata igra Sara Paxton (The Innkeepers, The Last House on the Left) a već njeno pojavljivanje nekim gledaocima može biti okidač da ukapiraju kakav je Static zapravo film. Sara je standardno dobra ali nema dovoljnu minutažu kako bi se iskazala i kako bi se Static nazvao njenim filmom. Ostatak kastinga čine (čini mi se) tek dva sporedna lika i maskirani napadači čije maske jesu scary (ali i ne samo to).  

Odnos supružnika je od krucijalnog značaja za ovaj film a emotivne i tužne scene vam mogu biti još teže ukoliko ste bili svedoci ili se našli u blizini osoba sa sličnim problemima. Autor, pogotovo u početnom delu filma, Static obogaćuje sumornim pejsažima predivne prirode što stvara predivni melanholični osećaj ali se Static, film koji se u velikoj meri bazira na emocijama, ipak ne završava emotivnom kulminacijom, i to ne samo zbog gore navedene predvidljivosti već i zbog loše osmišljenog raspleta. Static je film koji je na papiru izgledao gotovo odlično ali je njegova egzekucija pošla po zlu. Zaista šteta, ako ni zbog čega drugog onda zbog vrlo dobre glumačke postave koja se mogla dokazati u nekom kvalitetnijem ostvarenju.