HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Michael J. Bassett

Uloge: Sean Pertwee, Alex Reid, Toby Kebbell

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0465670/

Trailer: https://youtu.be/gpxI-VKN-DI

Pogledajte još: Deathwatch (2002)

Wilderness je britansko-irski triler horor film, film koji spada u grupu survival ostvarenja koja se dešavaju u pustim zabitima, najčešće šumama. Postoji dosta ovakvih filmova ali ih nikada nije dosadno gledati jer zbog izolovanog i pustog prostora poseduju sablasnu atmosferu a zbog potere za junacima ih karakteriše zavidna doza napetosti. Još kada se u sve umeša i misteriozni progonilac kao u Wildernessu... Ovaj film je režirao Michael J. Bassett (najpoznatiji po filmu Silent Hill: Revelation 3D i kao režiser nekoliko epizoda serija Da Vinci's Demons i Ash vs Evil Dead) a po scenariju Darija Polonija. Wilderness mi je preporučio za gledanje Marko Backović, autor kratkog domaćeg mistery horor filma Night Line (koji vam i ovom prilikom preporučujem da pogledate).

Film me je zatekao iznenađenog jer ne počinje kao horor već kao čistokrvni triler: gledamo kako jedan tinejdžer (Callum) stiže u tinejdžerski zatvor i susreće se sa grupom problematičnih zatvorenika, njegovih vršnjaka. Tradicionalno „prijateljska” zatvorska dobrodošlica za novajlije dobrim delom izostaje jer najžešći primerci mladića koje bi trebalo zaključati a ključ baciti u okean imaju svoje stalne žrtve koje kinje bez prestanka. Žrtve su dvojica pritvorenika koje ovi šikaniraju na svakom koraku, počevši od zatvaranja u orman, preko tuča pa do uriniranja po njima. Kada jedne noći maltretirani klinac oduzima sebi život upravnik zatvora se propisno iznervirao i izdao načelniku odeljenja komandu za plan B: svi zatvorenici iz ove sobe imaju se odvesti na specijalno ostrvo gde bi proveli određeno vreme u prirodi i divljini a na taj način se (pre)vaspitali i doveli u (kakav-takav) red. Nisam siguran kako je to upravnik zamislio da se izvede ali 'ajde, potrebno je da zatvorenici budu na pustom osrvu zbog zapleta filma i to je dovoljno.

Uglavnom, načelnik odeljenja trpa grupu tinejdžerskih prestupnika, kriminalaca, silovatelja, dilera i ubica u jedan motorni brodić i odvozi ih na prilično udaljeno ostrvo koje je nekada koristila britanska vojska a sada je ustupljeno zatvoru baš za ovakve svrhe. Ostrvo je zabačeno, nenaseljeno, relativno divlje i prohladno, baš kako i doliči jednom britanskom ambijentu. Ekipa se sa obale upućuje u šumu, načelnik pronalazi proplanak na kojem će se ulogoriti i prespavati prvu noć ali problemi nastaju već iste večeri. Ispostavlja se da ekipa zatvorenika nije baš sasvim sama na ovom ostrvu a „društvo” se ne ogleda samo u još jednoj ekipi zatvorenika (zatvorenica čak!) već i u nekim „slučajnim prolaznicima” i misterioznom prisustvu nekoga ko ne želi da pusti bilo koga živog sa ovog ostrva. Počinje borba na život i smrt i napeta igra mačke i miša: iako je miševa mnogo mačka koristi sve prednosti poznavanja terena a mački u velikoj meri pomažu i psi...

OK, možda je slučajna koincidencija da se na pustom ostrvu odjednom stvori tolika gužva, možda bi jedan zatvorski oficir morao biti upoznat sa delatnostima svog kolege iz ženskog zatvora ali meni je u samom početku smetalo nešto sasvim drugo: kako je moguće da se dopremanje zatvorenika u pritvorsku jedinicu sprovodi sa maksimalnim merama bezbednosti (vidimo „marice”, nekoliko naoružanih policajaca i zagledanja da li je na kamionče postavljena bomba) a zatim se grupa istih tih zatvorenika šalje na ostrvo u pratnji samo jednog policijskog radnika i to nenaoružanog vatrenim oružjem. Jedino naoružanje onoga ko bi trebao da drži pod kontrolom kriminalce i da ih savlada tokom potencijalnih incidenata je oveći nož i mobilni telefon a svi znamo šta se dešava sa mobilnim telefonom na ovako udaljenim mestima (odleprša signal k'o da ga nikada nije ni bilo). Dakle još jedan nerealan detalj koji je tu isključivo radi kreiranja neophodnog setupa za dalji tok radnje.

Samo ostrvo je odlično odabrano a čine ga peskovita obala koju zapljuskuju hladni, veliki talasi, kamenita litica, travnati proplanci a onda i ne toliko gusta šuma kroz koju protiču brzaci i potoci. Tek ponegde su vidljivi tragovi ljudi i to mahom kao ostaci nekakvih stambenih i vojnih objekata. Ambijent ostrva je istovremeno i prelep i jeziv, s obzirom da već po samom pristizanju zatvorenika gledalac pretpostavlja šta će se dalje dešavati. Čak i pre početka progona napetost radnje je gotovo uvek prisutna ali neke odluke scenariste kao da štete dotičnoj: u mnogim scenama se likovi naprasno svađaju ili prepiru te tako privlače pažnju na sebe, bezrazložno se razdvajaju samo da bi postali lakši plen ili predlažu nelogična rešenja. Gledalac se s pravom pita da li su oni uopšte svesni šta se oko njih dešava i da li njihov kriminalni mozak može da pojmi da je spašavanje života plan A a ne odgovaranje na uvrede ili provokacije svog vršnjaka ili vršnjakinje i bezrazložno dizanje buke.

Glumačka postava je dobra kada su stariji glumci u pitanju a tu mislim na Seana Pertweea (Dog Soldiers, The Seasoning House) i Alex Reid (The Descent, The Facility). Kada su mlađi karakteri u pitanju oni su svi odreda odvratni i antipatični, sa delimičnim izuzetkom Calluma (Toby Kebbell - Dawn of the Planet of the Apes). Naravno da je za jedan film u kojem su svi likovi kriminalci potrebno da im njuške budu odvratne ali moram priznati da nije nimalo prijatno posmatrati ih gotovo sat ipo, „uživati” u njihovim dijalozima i međusobnim odnosima. U nekim trenucima Wilderness je toliko glumački odvratan da neodoljivo podseća na savremeni domaći film (koji se iz nepoznatih razloga već godinama bavi negativcima i kriminalcima). U filmu nema pozitivnih i negativnih karaktera već su svi manje ili više negativci iz čega proističe i dilema koja se tiče moralnosti. Ipak bolje funkcionišu filmovi kada je granica između dobrih i loših jasno povučena i kada iz viđenih događaja možemo izvući neku pouku.  

Osim napetosti (koja se donekle gubi u drugoj polovini filma) i dinamike film pruža određen broj veoma brutalnih i grafički eksplicitno oslikanih scena. Vidimo morbidne scene izjedanja stomaka, pada sa litice, te raskomadanih tela i leševa nabodenih na kolac. Sve je veoma krvavo, ponekad suviše brzo montirano, ponekad je krv nepotrebno animirana a u nekim momentima se primećuju i mala preterivanja koja kao da su na granici (crne) komedije (ubistvo zamkom za medvede, recimo). Jezivije od svih ovih pomenutih ubistava je samo prisustvo tajanstvenog krvnika koga ni gledalac ni junaci ne primećuju iako je udaljen od njih svega nekoliko metara. Sutuacija u kojoj pomahnitali monstrum temeljno čisti svoju teritoriju od svega što hoda na dve noge a žrtve ne mogu pozvati nikakvu pomoć jer su vodom odsečeni od civilizacije je strašnija od bilo kakve odsečene ruke koja pliva potokom. 

Wilderness pomalo podseća na filmove Dog Soldiers i The Descent, ne samo zato što u njemu vidimo Seana Pertweea. Ipak, nije toliko spektakularan ni zabavan kao prvi film a ni toliko jeziv ili atmosferičan kao drugi. To svakako ne znači da je u pitanju loš film jer se u Wilderness može uživati, pogotovo ako ste tolerantni na odvratne likove. Ne verujem da ćete se ovom filmu ikada više vraćati ali za jedno gledanje on je sasvim dobar i pruža veoma dobru jednoipočasovnu zabavu.