HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Michael Thelin

Uloge: Sarah Bolger, Carly Adams, Carl Bailey

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt4503598/

Trailer: https://youtu.be/Zw0IFmZsbE8

Pogledajte još: Babysitter Wanted (2008)

Evo jednog triler horor filma koji spada u bebisiter podžanr. Ovakvi filmovi se još od davnina dele na dve grupe: ili se simpatična i nevina bebisiterka nalazi u opasnosti i bori za decu koju čuva ili su se klinci našli u opasnosti od strane poremećene bebisiterke. Obe varijante filmova i pored veoma jednostavne radnje znaju da budu kvalitetne i napete ali kada se nađu u rukama amatera sve pada u vodu. Emelie je film druge grupe i to nije nikakav spoiler jer ćete već u prvim scenama otkriti u kom pravcu će ići dešavanja. Film je režirao horor/triler debitant (Michael Thelin) a napisao čovek „jednostavnog” imena Richard Raymond Harry Herbeck, čovek koji je umešan u neke poznate horor naslove (Cloverfield, Lost, The Cabin in the Woods) ali mu je Emelie prvi scenaristički rad.

U uvodu filma vidimo kako ljudi iz misterioznog crnog automobila otimaju devojku na ulici a zatim se radnja seli u večernje sate, kada otac troje dece odlazi svojim automobilom po novu bebisiterku jer je stara otkazala čuvanje „zbog zdravstvenih problema”. Otmica u uvodu, nova bebisiterka i krv na njenoj patici jasno daju do znanja da ova noć neće biti obična, kako za klince tako i za roditelje, i da će se intimna roditeljska proslava godišnjice braka pretvoriti u njihovu najgoru noćnu moru. Roditelji bivaju veoma zadovoljni prvim utiskom tokom petominutnog upoznavanja sa novom dadiljom, čime je barem malo ublažena nelogičnost ostavljanja troje male dece sa potpunim strancem (ne samo dece već i kućnih dragocenosti). I zaista, Emelie (ili Anna, kako se predstavila) se čini kao sasvim pristojna, fina i skromna cura koju deca jednostavno moraju voleti. Šteta što je to tako bilo samo prvih deset minuta, dok Anna/Emelie nije pokazala svoju pravu narav i namere.

Dok se zadovoljni roditelji prepuštaju intimnoj petočasovnoj večeri (u punom restoranu) klinci se provode igrajući raznorazne igrice koje im predlaže dadilja. Igrice (maskiranje, razvijanje mašte, crtanje i žmurka) su sasvim OK ali je prilično očigledno da se dadilja počinje ponašati veoma čudno i jezivo. Uz sve to ona pred decu izlazi sa sasvim neodgovarajućim stvarima za njihov uzrast dovodeći i klince i gledaoca u prilično nelagodan položaj. Deca crtaju po lepo okrečenim zidovima, oblače se u zabranjenu garderobu i igraju zabranjenim predmetima, dadilja hrani zmiju u terarijumu drugim kućnim ljubimcem a zatim tokom igre žmurke u kupatilu traži od klinca (najstarije dete, 11-godišnjak) da joj doda odgovarajući mamin tampon jer je upravo dobila menstruaciju. Ovo je tek početak psihičkog maltretiranja dece koje će kulminirati određenom video kasetom. Nakon toga sledi izvršavanje cilja sve zbog nečega što ćemo saznati u raspletu filma.

Emelie je film koji sam pogledao na predlog čitaoca Marka Isailovića i film koji je pobrao mnogo pozitivnih ocena. Mene lično nije impresionirao i mislim da je u pitanju dosta slab film, na momente i glup, film koji počevši od prilično dobrog početka klizi sve više naniže do veoma slabog završetka. Sve počinje gotovo odlično (tokom uvoda) jer film vizuelno izgleda veoma sumorno i jesenje (čak na trenutak podseća na It Follows): dobra kamera, puste ulice, setna jesenja atmosfera i otmica u po bela dana veoma brzo se grafički menjaju u neatraktivnije noćno okruženje, što se definitivno nije moglo izbeći zbog prirode same priče. Priča je u samom početku samo delimično nejasna jer je gledalac siguran u poremećenost dadilje ali nastavlja da gleda film kako bi video u kom smeru sve ide i koji je njen krajnji cilj. Možda bi bolja odluka bila da gledalac nije video scene sa otmicom ili krvavom patikom jer bi onda bilo prisutno iznenađenje.

Sledeća greška autora je lokalitet jer kuća smeštena u ovako urbani komšiluk naprosto ne pruža dovoljnu zaštitu od neželjenih pogleda a klincima pruža dosta mogućnosti za beg ili alarmiranje komšija/prolaznika. Oni se naravno ne odlučuju za to, što samo pojačava osećaj gluposti a i neke kasnije scene na travnjaku ispred kuće naprosto nisu izvodljive ni u nekim mnogo pustijim predgrađima. Autori su da bi koliko-toliko izvukli stvar film smestili u nedefinisani vremenski period: iako otac vozi nov automobil sve povremeno deluje kao deceniju staro; mobilni telefoni su zastareli, video nadzora i alarma (očigledno) nema, kompjuter u kući ne postoji, mobilni telefoni su klincima strogo zabranjeni od strane majke, fiksnog telefona isto nema a u upotrebi su i dalje video kasete. Čak i kada se ispostavi ko je zapravo dadilja i dalje ne vidimo klince koji bi vrištali, izletali kroz vrata kuće ili otvarali prozore što je još jedna od nelogičnosti koja srozava film.

Film najbolje funkcioniše do svoje polovine, dakle tokom psihičkog zlostavljanja dece. Videćete nekoliko veoma uznemirujućih scena koje ipak nisu eksplicitno prikazane, što je možda mana ali nisam siguran da li je dalje trebalo ići i dokle. Negde nakon čitanja famozne slikovnice (što je jedna od najupečatljivijih scena filma) sve odlazi u sunovrat a finale je dosta slabo, nejasno i (nemam drugu reč koju bih upotrebio) glupo. Kada budete shvatili namere žene koja se predstavlja kao dadilja nećete moći a da se ne zapitate da li je to sve moglo da se uradi na drugačiji ili jednostavniji način a tek scena na raskrsnici izaziva upitnik iznad glave gledaoca. I završna vožnja Corvette je neizvodljiva a finalna scena filma je uglavljena (uostalom kao i celokupan završetak) samo da bi se ispoštovali moderni standardi horor industrije gde apsolutno svaki film naprosto mora imati otvoren kraj pa ma koliko to glupo ili neralno izgledalo.

Sarah Bolger (The Lazarus Effect, The Moth Diaries) u ulozi Anne/Emelie je veoma dobra i uspeva da iznese obe strane svog karaktera, i sasvim običnu simpatičnu curu iz našeg komšiluka i poremećenu osobu koja ne preza od bilo čega pred bilo kim. Ipak, oslabi scenario joj nije dao mnogo prostora da se razmahne pa možemo samo pretpostavljati kako bi ovaj film izgledao da ga je režirao (ali pre svega napisao) neko drugi. Ostatak uloga nije za pamćenje, stariji likovi su potpuno za zaborav, a na listi pozitivnih stvari je troje klinaca koji iz nekog razloga nisu iritantni (osim frizure najstarijeg) iako su povremeno veoma nestašni. Loš scenario, trapavo vođenje priče i slaba karakterizacija likova su doveli do toga da gledalac gotovo ne strepi za sudbinu dece onoliko koliko bi zaista trebalo što je zbilja porazno za jedan ovakav film.

Ovako jednostavna priča naprosto ne bi smela ostati sa toliko nedorečenih ili nejasnih stvari, makar ukoliko je autorima cilj da gledaoca ostave zadovoljnog nakon gledanja filma. Ukoliko im je cilj da sve dalje razrade i razviju u nastavku to je OK ali je veliko pitanje da li će se dotični ikada pojaviti i ko uopšte ima vremena za čekanje. Pre mislim da autori nisu imali ni najmanju predstavu kuda da odvedu svoj film već su imali samo cool ideju s kojom nisu znali šta će. Emelie je prošlogodišnji film koji je već zreo za rimejk ali pod uslovom da se Amerikancima zakonom zabrani prilazak projektu. Ovo treba da prerade Francuzi, Englezi, Španci ili Južnokorejci, bilo ko ko zna šta hoće sa svojim filmom i ko zna na kojim principima funkcioniše dobar triler horor film.