HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Will Canon

Uloge: Maria Bello, Frank Grillo, Cody Horn

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1841642/

Trailer: https://youtu.be/pvyPmbBpBWw

Pogledajte još: The Dead Room (2015)

Kada na omotu nekog filma vidimo natpis „Od producenta Jamesa Wana režisera The Conjuring” s pravom očekujemo neki makar pristojan film, možda ne toliko idejno originalan koliko znalački sproveden u delo i skockan s vizuelnim ukusom. Međutim, Demonic je film originalan taman koliko je to njegov bezlični naziv te se nakon njegovog gledanja sasvim jasno vidi da je ime čuvenog režisera otisnuto na coveru isključivo u službi navlakuše za naivne. Da nije tog imena i čuvenog filma (jednog od većih horor hitova u poslednjoj deceniji) čak i ono malo gledalaca bi zaobišlo Demonic koji bi se preselio na rafove supermarketa i benziskih pumpi.

Filmu me nije privuklo ništa što piše na omotu već slika uklete kuće (kojima naprosto ne mogu da odolim). U ukletoj mračnoj kući počinje film i to scenama kada na poziv komšije pristiže policajac koji pronalazi nekoliko mrtvih tela razbacanih po raznim prostorijama. Policajac u najzabačenijoj prostoriji pronalazi mladića koji deluje kao mrtav ali je i dalje živ & zdrav pa iz razloga što je jedini preživeo postavlja ga na vrh liste osumnjičenih (što je logično, jel). Mladića sprovode u okolni hangar i pod pretnjom doživotnom robijom iz njega izvlače informacije koje bi trebale da dovedu do otkrivanja počinioca masakra. Mladić se ne seća šta se u kući desilo ali uz pomoć psihologa (psihološkinje štaviše!) i taj problem će se prevazići. Ispostavlja se da je u kući boravila grupa studenata a sa ciljem istraživanja natprirodnih pojava, tačnije duhova. Pretpostavka je da duhovi imaju direktne veze sa mrtvim telima a gledaočeva dužnost & obaveza je da sazna kakve.

Mislim da je ovo dovoljno za uvod pa ću preskočiti šta se to dešavalo 1988. godine u istoj kući, ko je sprovodio satanističke rituale, ko je Martha Livingston, ko je doživljavao vizije ove kuće i zašto je baš ovaj mladić koji je na ispitivanju došao upravo u tu (ukletu) kuću. Zauzvrat ću reći da je film ispričan na veoma uspeo način, što mu je gotovo jedina karakteristika vredna hvale. Gledalac prati policijsku istragu koja se odvija u maniru najkvalitetnijih trilera i sadrži dosta kriminalističkih elemenata a ta istraga je povremeno filovana kadrovima onoga što se tinejdžerima zapravo desilo. Te scene gledamo kroz iskaze prvoosumnjičenog ili iz restauriranih snimaka sa raznoraznih kamera koja je ekipa koristila. Ovakav stil pripovedanja je veoma dobar jer razbija monotoniju, donosi dozu misterije, dodatno intrigira gledaoca i postepeno odmotava klupko događaja. Nažalost, završetak filma je veoma predvidljiv pa sumnjam da će neki (iskusniji) gledalac biti iznenađen obrtom.

Nisam dublje istraživao kolika je uloga Jamesa Wana u ovom filmu ali imajući u vidu njegove prethodne filmove cenim da je dosta mala, ukoliko je i ima. Film nije atraktivan ni u kojem pogledu, većina njegove radnje se odigrava u premračnoj kući i prati ne previše ubedljive aktivnosti tinejdžera istraživača i njihove usiljene postupke. Duhovi se oglašavaju na sasvim očekivani način, veoma su slabo vidljivi a i onda kada jesu animacije su u senkama, traju nekoliko delića sekunde ili su naprosto neatraktivne. Tek dve-tri scene sadrže momente koji vam mogu ostati u pamćenju a tome dodajte još dve-tri scene koje vas mogu štrecnuti. Taman dovoljno za horor film na rasprodaji ili film koji se u sitne sate prikazuje na kablovskim kanalima. Atmosfere ima samo u tragovima a upravo zbog nedovoljne ubedljivosti, atraktivnosti ili originalnosti horor segmenta mnogo zanimljiviji je onaj detektivsko-istraživački aspekt.

U opštu osrednjost se savršeno uklapa i grupa potpuno bezličnih mladića i devojaka koji se bukvalno nijednom sitnicom ne ističu. Postojale su naznake da bi ceo film mogao biti spontaniji (peckanje između bivšeg i sadašnjeg momka) ali se nakon uvoda sve pretvorili u jeftinu generičku ghost paranormal possession zabavu. Nisu mnogo bolje prošli ni oni stariji glumci, dakle postava koja igra policiju, detektive i psihologa. Nijednog lika nećete pamtiti duže nego što traje odjavna špica filma, bez obzira na kojoj se strani nalazi, a isto se odnosi i na kreature koje nećete ni uspeti da vidite ako trepnete u nezgodnom trenutku (ili vam se zbog zanimljivosti filma prispava). Na koncu, priča koju ćete videti nije dovoljno jasna i svakako joj je trebala dorada. Film nikako ne može biti uspešan ako gledalac ne zna sve detalje zapleta i razloge. Kod filmova sa boljom prođom to se rešava nastavkom ali Demonic tu sreću svakako neće doživeti.

Film je najavljen još 2011. godine pod nazivom House of Horror, što bi bio pogodniji naziv. Naziv je promenjen 2013. godine, datum izlaska je pomeren na 2014. ali se pojavio tek početkom sledeće godine. Možda je film kasnio zbog prepravki ili dorada, možda se tražio pogodan trenutak za pojavu na tržištu a možda se jednostavno nije bilo zadovoljno snimljenim materijalom pa se nije znalo šta činiti s filmom. Nije da je Demonic sasvim loš film samo njegova radnja kao da ide autopilotom; njegovo gledanje ne izaziva bilo kakve reakcije kod gledaoca, ne menja njegovo raspoloženje, a o emocijama da i ne govorim. Kvalitet i nivo originalnosti je veoma blizak nekom SyFy filmu (od kojih se razlikuje samo po količini krvi i ubistvima). Dakle, gledanje ovog filma nije potpuno gubljenje vremena ali na istu ili sličnu temu svakako ima boljih filmova.