HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Can Evrenol

Uloge: Mehmet Cerrahoglu, Gorkem Kasal, Ergun Kuyucu

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt4935418/

Trailer: https://youtu.be/nFKqAE2eBUg

Pogledajte još: Southbound (2015)

Evo još jednog horor razočarenja koje je hypeovano natpisima „the greatest horror film of the past decade” i sličnim a na kraju smo dobili samo krvlju našminkani balon od sapunice. Poslednjih sezona vlada pravilo da horor hitovi postaju isključivo oni filmovi kod kojih se novac uloži u besomučnu reklamu, plaćene reviewe i naručene komentare po forumima umesto da se ista ta suma upotrebila na neki od problematičnih segmenata filma. Jedino što je čudno u slučaju filma Baskin je što je u pitanju turski film ali valjda su i Turci nešto naučili o marketingu od svojih zapadnih kolega. Ovaj film je debitanski rad režisera Cana Evrenola a snimljen je po scenariju na kome su se izređala četvorica ljudi. Tim pre je čudno kako dotični nisu uspeli da osmisle nešto gledljivije, zanimljivije i razumljivije (plus - originalnije).

Film Baskin je nastao od istoimenog kratkog horora iz 2013. godine, istog autora. Taj short horror film nisam gledao ali njegov sinopsis deluje istovetno sinopsisu celovečernje verzije iz 2015. godine: grupa turskih policajaca je pozvana da izvrši intervenciju u nekakvoj seoskoj zabiti ali na putu do svoje destinacije upada u vremensko-prostorni kovitlac i završava pravo u - paklu, ili barem nekoj varijanti istoga. Nakon pogledanog filma jasno se vidi da je on nastao od nečega što je trajalo tek 11 minuta: radnja Baskin 2015 je komotno mogla da se sažme u 20-minutnu formu dok je sve preko toga apsolutni višak. Očigledno je da autori nisu imali pojma šta da urade sa ovim filmom i kako da početnu ideju (kratki film) pretoče u jednoipočasovnu, kompletiranu, smislenu i zaokruženu formu, sa jasno definisanim početkom, razradom i završetkom. Zbog svega toga film se završava samo štosem, što je delimično podnošljivo za kratku formu ali ne i za dugometražni horor film. 

Već od uvoda je sasvim jasno da ovaj film neće otići u dobrom pravcu. Uvod je previše razvučen pa i pored toga što poseduje nekakvu misteriju i atmosferu bizarne neizvesnosti gledaoca guši nepotrebnim detaljima, bespotrebnim dijalozima i drugim momentima koji su očigledno ubačeni isključivo radi rastezanja trajanja snimljenog materijala. Vidimo nekakav prolog u kome se klinac budi tokom jezive noći i čuje svoju majku dok glasno vodi ljubav u susednoj sobi, to eskalira u neki horor košmar a zatim pratimo grupu policajaca koji razmatraju kvote za klađenje i pričaju svoje vulgarne dogodovštine (koje kao da dolaze iz koscenarističkog pera Milića Vukašinovića i Marka Vidojkovića). Ima tu i nekakvih incidenata u kafani, lokalnih štoseva koji nama nisu razumljivi, misterioznih žaba u WC-u a zatim i apsolutno nepotrebne pesme u kombiju koja me je podsetila na muzička intermezza u indijskim hororima.

Kada nakon polučasovnog uvoda ekipa policajaca konačno (uz nekoliko „problema”) stigne na finalnu destinaciju (za mnoge likove će to zaista biti finalna životna destinacija) stvari postaju grafički spektakularnije ali ne mnogo bolje po sam film. Deluje kao da su autori u ovom trenutku potpuno presušili sa idejama i rešili da gledaoca nagrade (čitaj: zatrpaju) šokantnim brutalnostima koji nemaju gotovo nikakvog značaja za priču ili po same likove. Umesto da se fokusira na glavnu priču (koja nadalje gotovo da ne postoji) film nam servira nekakvog malog odvratnog bizarnog lika kao šefa zdanja (koji se na još bizarniji način neutrališe), gomilu gnusnih scena, ubistava, čerečenja, silovanja (muškarac pod prisilom opšti sa misterioznom ženom - baš „interesantno” i realno)... Ovaj deo filma ima pristojan vizuelni stil, dobru kameru i donekle dobre specijalne efekte. Kažem „donekle” jer se većina tih efekata ne vidi u celini i celosti zbog „modernih standarda savremenog horor filma”.

Moderni standardni savremenog horor filma zahtevaju da koliko god specijalni efekti nekog filma bili kvalitetni oni ne smeju da se eksplicitno serviraju gledaocu već moraju biti zamaskirani kamerom koja se neprestano trese, kamerom koja iz nepoznatih razloga neprestano gubi fokus, svetlom koje non-stop treperi ili akterima koji uporno svojim baterijskim lampama osvetljavaju udove umesto lica aktera. Ne treba ni napominjati da je u objektu gotovo mrkli mrak, pa se od potencijalno atraktivne lokacije stvara lokacija u kojoj je veoma teško pratiti dešavanja. Teško je i zaključiti koji je zapravo smisao kompletnog filma a pretpostavljam da većini (prosečnih) gledalaca neće biti sasvim jasno šta su to zapravo pogledali i zašto se film baš tako završio. Film može a i ne mora opisivati iskupljenje, biti metafora životnog ciklusa, prikazivati međudimenziju za izgubljene a možda i nešto četvrto. Verujem da ni sami autori nemaju pojma šta su sa Baskin hteli reći.

Likovi u filmu nisu za pamćenje. Iako im gluma nije toliko loša a neki dijalozi u uvodu deluju zanimljivo, duhovito i autentično policajci u principu izgledaju kao besposličari skupljeni s koca i konopca ili eventualno angažovani džabalebaroši pokraj pijace blizu Istanbula (tu su angažovani i scenaristi filma, čini mi se). Doduše, ne znam kako izgleda policija u Turskoj niti znam kakvo je njihovo ponašanje i da li je sigurnije imati policiju u svojoj kafani ili kriminalce (posle gledanja ovog filma ni ne želim da znam). Možda veći problem je karakterizacija likova jer bilo kakve dubine kod njih nema i pored ispovesti iz detinjstva pojedinaca koja su, verujem, trebala biti potresna. Da li se nešto izgubilo u prevodu zaista ne znam ali mi se čini da je ipak u pitanju jedan vrlo slab film. Problem je i neharizmatični glavni lik za čiju sudbinu nećete ni za trenutak strepeti niti će bas biti briga kako će dotični skončati.

Baskin je gotovo kompletni mess, film koji počinje prilično dobro a zatim se po dolasku likova na ključnu destinaciju pretvara u enormnu dosadu prepunu bizarnih i grotesknih performera čija svrha postojanja nije jasna ni njima samima. Film će se svideti isključivo onima koji više cene ambalažu od sadržine i daju na značaju vizuelnom a zanemaruju priču i poentu dok će ostali lupati glavu u neuspešnim pokušajima odgonetanja šta je to mala devojčica poručila policajcima pre njihovog odlaska u kuću i da li to što je kuća pre mnogo vekova bila otomanska policijska stanica ima nekakve veze sa viđenim.