HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Ted Geoghegan

Uloge: Barbara Crampton, Andrew Sensenig, Larry Fessenden

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3520418/

Trailer: https://youtu.be/FDJbCMvv9IU

Pogledajte još: The House by the Cemetery (1981)

Evo jednog horor filma koga je većina kritičara nahvalila, nazivajući ga najvećim horor iznenađenjem nakon It Follows a mnogi su ga stavili na svoju top listu najboljih horor filmova 2015. godine. Kod mene se neće naći ni na kakvoj listi jer nisam impresioniran viđenim iako film sadrži gotovo sve sastojke koje cenim u horor žanru: spor zaplet koji gradi tenziju i atmosferu, ukletu kuću koja se nalazi u ruralnom području, odličan snežni ambijent, dobre glumce i mračne tajne koje akteri tek treba da spoznaju (ukoliko im život potraje). We Are Still Here je debitantski film izvesnog Teda Geoghegana a dotični je nekim svojim odlukama zasigurno zaslužan za konačni utisak i neiskorišteni potencijal.

Sve se dešava 1979. godine što je zaista pun pogodak. Već su mi dosadili moderni horor filmovi koji vrcaju od odvratne i žanru neprimerene muzike, „talentovanih” silikonskih „lepotica” i glupih izgovora zašto baš sada nema signala mobilnog telefona. Smeštanjem radnje na kraj sedme decenije XX veka izbegnute su sve zamke novih tehnologija koje smetaju modernom hororu ali smeštanje radnje u ovaj perion nije nimalo slučajno. Autor je We Are Still Here osmislio kao omaž filmu The House by the Cemetery pa ga je sasvim namerno smestio u sličan vremenski period. Takođe, sasvim namerno se mnogi detalji filma poklapaju sa detaljima legendarnog Fulcijevog a i mnoga imena podsećaju na ona iz Kuće pored groblja. Da li je ovo dobro ili loše zavisi samo od vašeg ukusa i toga da li ste fan filma iz 1981. godine.

Sam vremenski period je prilično dobro naslikan iako mislim da je enterijer kuće mogao biti još autentičniji. U svakom slučaju u filmu vidimo mnogo detalja koji odgovaraju tom vremenu, počevši od frizura, preko odeće, pa do automobila i tehnike. Sama kuća je centralno mesto dešavanja filma a u nju se doseljava sredovečni bračni par nakon porodične tragedije. Iako zdrava logika govori da je za ovakve tragedije najefektnija komunikacija i druženje sa drugim ljudima likovi u horor filmovima se konstantno osamljuju kako bi se „što lakše” izborili sa psihičkim problemima u samoći, pod teretom uspomena i u društvu malobrojnih (sumnjivih) komšija. Upravo se zbog tragičnog gubitka sina (majka je nakon nesreće zapala u depresiju) ovaj bračni par seli na periferiju a jeftina (čitaj: ukleta) kuća je prava prilika.

Kuća se nalazi na periferiji malog gradića u Novoj Engleskoj a iako se ne nalazi pored groblja deluje prilično jezivo. Ovo je postignuto time što je kuća prilično stara ali i zato što je autor odlučio da se radnja filma dešava zimi. Zimski kadrovi su najefektniji u celom filmu jer prikazuju zavejane i puste krajolike, naslage snega na kući, okućnici i po gradiću a dugački kadrovi snežnog ambijenta, zavejane kuće i zaleđenog drveća, tokom kojih neprestano veje sneg i fijuče hladan vetar, stvaraju zaista odličnu, jezivu i nelagodnu atmosferu. Kada se kamera preseli u kuću veliki deo te atmosfere nestaje jer se u unutrašnjosti objekta ne oseća dovoljno ono što se dešava vani. Unutrašnju atmosferu kvari odluka autora da se kroz prozore ni ne nazire spoljašnji ambijent a i izbor (drmusave) kamere koja snima enterijere je po mom mišljenju sasvim pogrešan.

Nakon doseljavanja gledalac saznaje nekoliko stvari: da je porodica izgubila sina, da je stara kuća ukleta i da krije nekakvu tajnu za koju svi meštani znaju a naši junaci ne. Veoma dobar i spor uvod gledaoce postepeno uvodi u radnju servirajući im isprepletene kadrove svakodnevnog života ove okrnjene porodice, vremenskih uslova i aktivnosti duhova. Aktivnosti duhova se svode na uobičajene: otvaranje vrata, čudni zvukovi, lomljava porodičnih slika i osećanje prisustva od strane ukućana. Majka sasvim očekivano misli da je u kući prisutan duh njenog nastradalog sina ali gledaoci vrlo dobro znaju da je u kući prisutno nešto drugo, nešto mnogo opasnije. Kada uz pomoć pridošlih prijatelja i „simpatičnih” komšija ukućani saznaju za tragične događaje iz prošlosti kuće biće suviše kasno: moraće da se suoče sa tim i da iznađu rešenje iz naizgled sasvim bezizlazne situacije.

Glavni problem filma je priča i to ne zato što veoma podseća na stari Fulcijev film (i ne samo na njega već i na brdo sličnih filmova koji su snimljeni prethodnih godina) već jednostavno zato što ne funkcioniše na zadovoljavajući način. Sve je veoma predvidljivo, povremeno veoma neubedljivo, čak naivno, nedovoljno jasno objašnjeno i bez jasnih pravila igre koja su uvek neophodna ukoliko autor želi stvoriti dobar film. Kada govorim o pravilima igre pre svega mislim na scenu u automobilu, kada mislim na nelogičnosti mislim na upad meštanina u lokalnu kafanu a kada kažem nejasnoće mislim na sveukupnu pozadinu priče u vezi kućnih duhova. Ovom filmu je očajnički bio potreban neki prolog ili prequel koji bi se bavio ranijim dešavanjima a gledaocima pomogao da lakše shvate pozadinu viđenog.

Film ima nekoliko jezivih momenata i to, paradoksalno, u prvom delu filma kada se duhovi gotovo ni ne vide. Kada ih budete ugledali nećete biti ni uplašeni ni impresionirani, što je nekako i očekivano kod novih filmova koji koriste kompjuterske animacije. Duhovi izgledaju ugljenisano poput ugarka, bacaju varnice na sve strane a žrtve lišavaju života spaljivanjem, uništavanjem glave i drugih organa ili uvlačenjem u dubine, što vidimo u sceni na stepeništu koja veoma podseća na onu iz A Nightmare on Elm Street. Glumačka ekipa je vrlo dobra, gotovo odlična, a izdvajaju se Larry Fessenden (koji ovde pomalo podseća na Jacka Nicholsona), Barbara Crampton (Re-Animator, From Beyond) i Andrew Sensenig u ulozi supružnika, te Monte Markham u ulozi komšije. Problem filma nije kasting ali jeste scenario pa tako tekst koji izgovaraju ovi glumci nije uvek najubedljivji.

We Are Still Here je horor film koji počinje zaista odlično ali onda umesto smislenog raspleta i kulminacije nudi animirane duhove, nedovoljno zanimljivu priču punu neverovatnih momenata a sve to filuje neuspešnim humorom. Film je gledljiv i ima svojih momenata, nije ni dugačak (traje jedva 75 minuta) ali daleko je od bilo čega vrednog, nečega čemu bismo se vraćali i nečega što bi trebalo biti upisano u anale horor žanra poslednjih sezona.