HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Milcho Manchevski

Uloge: Borce Nacev, Vesna Stanojevska, Sabina Ajrula

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0834102/

Trailer: https://youtu.be/eWORGecHejs

Pogledajte još: The Sixth Sense (1999)

Shadows (iliti Senki - Сенки tačnije) je makedonska drama sa elementima horora i misterije a film je bio želja čitaoca ovog bloga Milana Stefanovića. S obzirom da sam najavio svoje veće angažovanje na polju domaćih (ex-SFRJ) horor filmova (triler, SF, misterija) Senki mi je bio veoma zanimljiv a posebno zato što do sada nisam gledao nijedan sličan film iz tog podneblja. Film je režirao Milcho Manchevski koji je definitivno iskusan autor iako se podaci o njegovoj godini rođenja na iMDB i Wikipedia stranicama razlikuju za celih 10 godina. Bilo kako bilo, Manchevski se nakon mnogo hvaljenog dramskog rada iz 1994. godine, za koji je bio nomonovan i za Oskara, tek 2007. godine osmelio da režira jedan horor film.

To nije njegov prvi dodir sa horor žanrom jer je krajem prošlog veka bio angažovan na režiji filma Ravenous. „Usled neslaganja sa producentima” nakon samo dve sedmice zamenjen je drugim režiserom a kako bi taj film izgledao pod režiserskom palicom Manchevskog nikada nećemo saznati. No, zato znamo kako izgledaju Senke. U Senkama Manchevski (koji je i scenarista filma) prikazuje mladog doktora koji pokušava da stane „na noge” nakon teške saobraćajne nesreće koja mu se dogodila jedne noći. Nakon svađe sa suprugom doktor Lazar Perkov seda za volan automobila i iznerviran pritiska gas mnogo jače nego što bi trebalo. Rezultat toga su udes, misteriozno spašavanje, teške telesne povrede, operacije i nekoliko meseci provedenih u komi.

Nakon oporavka doktorov život više nije isti. Supruga ga je napustila, odvela je i njegovog malenog sina koji se sve više udaljava od svog oca ali to nikako nije sve: čini se da je Lazar i pored ozbiljnih telesnih povreda zadobijenih u nesreći najveće promene doživeo na psihičkom planu. Sada primećuje stvari koje ranije nije primećivao, ne uspeva da se uklopi u neke opšte prihvaćene balkanske norme ponašanja, počinje da vidi nekakve prikaze i čudne osobe (stara baka sa vukom u sred Skoplja!) ali i da doživljava misteriozne pojave i događaje. Sva ova dešavanja zahtevaju od Lazara da pronađe određene odgovore ali što ih dublje bude tražio nova pitanja će isplivavati na površinu, sve dok ne otkrije šokantnu istinu.  

Za uživanje u filmu Senki potrebno je da se opustite i prepustite melanholičnom raspoloženju jer će vam upravo tada prijati setna atmosfera filma. Iz gotovo svakog kadra filma izbija tuga i seta, bez obzira da li se radnja odvija na makedonskoj periferiji ili Skoplju, u stanu doktora ili u bolnici. Čak i brojni međukadrovi, tokom kojih autor filma prikazuje detalje iz skopske svakodnevnice, su iz nekog razloga veoma depresivni. Na svakom koraku se vidi devastirano i osiromašeno društvo koje je raslojeno na bogate i siromašne. Autor insistira na razlikama između ova dva sloja i predočava kako se dotični odnose prema tradiciji, precima, porodici, nematerijalnom i starim narodnim običajima.

U ovom filmu su makedonsko okruženje i tradicija veoma dominantni i u prvom planu, što je definitivno veliki plus filma, veoma je originalno ukoliko ste isključivo horor gledalac i u čemu sam zaista uživao. S jedne strane posmatramo makedonsku svakodnevnicu, koja i ne mora biti samo makedonska jer su brojni detalji kao preslikani iz ostalih balkanskih država, vidimo ostatke socijalističkog perioda koji se oličavaju u bezličnim i devastiranim betonskim građevinama koje više niko ne može i neće da održava i vidimo devastiran moral i otuđenost na svakom koraku. Brojni su i kadrovi u kojima likovi uživaju u tradicionalnom makedonskom voću, kada upražnjavaju lokalne običaje i kada autor baca akcenat na detalje iz makedonske tradicije.

S druge strane autor koristi makedonske prirodne lepote da film obogati prelepim kadrovima Ohrida, sutona, gotovo izumrlih starih sela i zaraslih groblja, te drumovima pokraj jezera koji prolaze kroz prelepe kamene tunele. Osim što su lepi za oko ovi kadrovi su skupa sa kadrovima urbane sredine veoma kontrastni, metaforični, teraju na razmišljanje i shvatanje pozadine priče u celini. Senki je istovremeno priča o duhovima, ljubavna i istorijska drama, ali i prikaz današnjeg post-socijalističkog društva pa je upravo zbog višeslojne radnje i brojnih metafora film veoma pogodan za ponovna gledanja. Siguran sam da bi se u svakom narednom gledanju otkrio po koji novi detalj ili nit koju u prethodnom nismo shvatili ili primetili.

Film spore i u nekim momentima suviše razvučene radnje povremeno je prekidan napetostima i horor scenama koje začuđujuće dobro funkcionišu, imajući u vidu i to da se gotovo kompletan odigrava u Skoplju. Neke od uspelijih scena su prvo pojavljivanje misteriozne bake, pojavljivanje „priviđenja” u stanu i scena sa ocem i detetom u liftu. Šteta je da autor nije svoj film obogatio još brojnijim horor scenama ali je definitivno jasno da je pokušao postići balans između drame, horora i fantazije te učiniti film umetničkim i dopreti do većeg kruga gledalaca. Senki takođe donosi i snažan balkanski pečat oličen u pojedinim replikama brojnih sporednih likova ili polu-gegovima koji mogu da budu i duhoviti.

Balkanski pečat prepoznajem i u brojnim scenama golotinje i erotike. Lazar se naprečac i sasvim slučajno zaljubljuje u čudnu i misterioznu doktorku Menku što rezultuje u nekoliko scena seksa tokom kojih je Vesna Stanojevska pokazala zbog čega je (osim zbog glumačkih kvaliteta i lepote) izabrana za ovu ulogu. Borce Nacev u ulozi Lazara je korektan i smušeno pogubljen dok su sporedni likovi veoma raznovrsni i specifični ali često i nejasni. Nejasni ostaju i postupci brojnih karaktera kao što ostaje nejasan i njihov smisao postojanja u ovom filmu. Možda nisam najbolje pohvatao sve momente a možda je i radnja filma pomalo veštački razvučena do dvočasovnog trajanja, ko bi ga znao.

Problematičan je i rasplet filma jer je, osim što je vrlo predvidljiv za nekoga ko je pogledao brdo sličnih američkih, britanskih i azijskih ghost filmova, i prilično nejasan. Mislim da je istorijsku crtu trebalo temeljnije i jasnije obraditi i na nju potrošiti mnogo više vremena, umesto na neke suvišne porodične momente, jer ako ja nisam pohvatao sve konce oko starih izumrlih naroda i njihovog dijalekta/govora kako li će to tek poći za rukom, recimo, prekookeanskom gledaocu. Takođe, dijalozi u filmu ne deluju uvek ubedljivo: likovi se sporazumevaju kratkim rečenicama, minimalistički i nedovoljno jasno, što je vrlo prisutno u dramama ali meni nikada ne deluje realno.

Senki je iznenađujuće dobar film koji vam može, ukoliko budete u posebnom raspoloženju, pružiti veoma dobrih dva sata. Film karakterišu veoma spor tok radnje i prelepa okruženja, kontrasti, poruke a sve je začinjeno odličnom muzikom. Očekujte dugačka kadriranja, bezbroj sporih i ne previše jasno vođenih dijaloga ali i emocija koje povremeno izbijaju na površinu. Mislim da ću se ovom filmu vratiti jednog dana (i pored mana koje mu pronalazim) jer cenim da bih ispod njegove površine pronašao još zanimljivih detalja.