HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Fred Olen Ray

Uloge: Jo-Ann Robinson, Richard Hench, Roger Maycock

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0086248/

Trailer: https://youtu.be/LCQRaBxeXb4

Pogledajte još: The Manitou (1978)

Već duži vremenski period nisam opisao nijedan low budget slasher horor a pouzdano znam da postoji publika koja gleda upravo takve filmove. Scalps je jedan od njih a njegov autor je Fred Olen Ray, scenarista, režiser i producent preko stotinu filmova raznih žanrova kojima je zajedničko to što su svi odreda niskobudžetni. Uglavnom, ovaj film ima svoju publiku, ima nekoliko adut(čić)a ali sveukupno gledano je, pogotovo ukoliko ga poredite sa modernijim i bolje produciranijim naslovima, prilično amaterski i trećerazredni. Film sam pogledao na predlog čitaoca Milana Stefanovića.

Jedna od malobrojnih pozitivnih stvari u ovom filmu je sama priča koja je, paradoksalno, originalna i pored sve svoje neoriginalnosti. Grupa studenata treba da pođe na izlet u pustinju kako bi se (osim seksa, pića i svega ostalog što ide u kompletu) prepustili arheološkim iskopavanjima indijanskih artefakta. Profesor koji je trebalo da bude vođa ekspedicije u poslednji čas je sprečen da pođe pa će klinci morati sami da odu i snađu se kako znaju i umeju. Ne bi trebalo da brinu: imaju „jasnu” mapu koja će ih tačno odvesti do prave lokacije a imaju i usputne meštane čija upozorenja o nekakvom zlu u pustinji oni (naravno) neće uzeti u obzir.

Verovatno ste gledali dosta filmova koji u svom zapletu imaju nekakvu indijansku legendu ili se baziraju na nekim drugim detaljima vezanim za nekadašnje američke domoroce. U slučaju Scalps indijansko nasleđe i sveukupna atmosfera koja vlada na mestu nekadašnjeg indijanskog logora su veoma dobri, usudio bih se reći i kvalitetniji nego u nekim kudikamo bolje produciranim filmovima. Uz sve to, poruka ovog filma i opšti pogled na Indijance su vrlo jasni; film daje prilično ispravan pogled na njihovu sudbinu što kod američkih filmova nije uvek slučaj. 

Kada stignu u pustinju, postave šator i počnu celodnevno iskopavanje klinci pronalaze indijansku grnčariju i nekakav talisman a iz dotičnog uspevaju da oslobode nekakvog indijanskog duha koji ih postepeno zaposeda. Duh ulazi u jednog muškog člana ekipe koji istog trena počinje da se ponaša čudno, preobražava se u indijanskog ratnika Crnu Kandžu i postaje opasnost za sve ostale. Opasnost se sastoji od silovanja, ubijanja i skalpiranja svojih dojučerašnjih kolega i prijatelja koji moraju da se spašavaju kako znaju i umeju. To je sve što se tiče prilično jednostavne radnje ovog filma.

Jednostavna radnja nije toliki problem ali predugačak uvod svakako jeste. Ukoliko izuzmemo nekoliko pojavljivanja deformisanih Indijanaca koje vidimo u neprirodnim i prebrzim flashbackovima nešto što barem malo liči na horor videćete tek kada se približite punom času gledanja. To nikako nije dobro za film koji ukupno traje jedva 80 minuta ali je kod gotovo amaterskih ostvarenja sasvim očekivano. Da bi predupredio nestrpljenje gledalaca i njihovo potencijalno napuštanje fotelje ispred TV aparata autor je sasvim nerezonski u prolog filma uvrstio nekoliko brzih kadrova kasnije koljačine.

Kvalitet brutalnih scena je sasvim očekivan za ovu klasu filma i neće vas razočarati (čitaj: ima mnogo gorih delova filma). Primetni su raznorazni filmski trikovi tokom skalpiranja, klanja i ubijanja ali ukupno posmatrajući specijalni efekti su bolji deo filma. Veći problem je upotreba istih, recimo kada se indijanska lobanja pojavljuje na najneverovatnijim mestima i bez neke logike (lobanja često liči na nekakav hologram) a da to kod studenata ne proizvedi neku reakciju ili paniku. Logika kod ovog filma nije na zavidnom nivou pa tako očekujte i gomilu nerezonskih ponašanja, kako muškog tako i ženskog dela ekipe.

Scalps ima zaista mnogo mana koje će vam biti još uočljivije ukoliko niste tolerantni na ovakav kvalitet filmova. Gluma je prilično neubedljiva, ne samo kod onih likova kojima je uloga u Scalps bila prvo i poslednje pojavljivanje na filmskom platnu već i kod iskusnijih članova ekipe (profesor). Scenario i dijalozi su takođe prilično amaterski a film pati od povremenih problema sa tonom. Neke scene imaju dosta slabiji kvalitet od ostatka filma a nepoznato je da li su snimane na jeftinijoj traci, vremenom oštećene ili su naknadno dosnimavanje. Montaža je ponekad naprasna i neprirodna, često puna grešaka, dakle opet - amaterska.

Zbog svega ovoga je još čudnije kako je Fred Olen Ray uspeo da pogodi tako dobru i zlokobnu atmosferu u uvodu filma, kada ekipa velikim karavan automobilom putuje u pustinju. Kamera je u ovim sekvencama zaista odlična a autor do maksimuma koristi veoma specifične i depresivne predele koji u kombinaciji sa jednostavnom ali jezivom retro elektronskom muzikom stvaraju specifičan i nelagodan osećaj. Nažalost, iz ovakvog uvoda nije proistekao dobar film a da li je razlog za to nedostatak novca ili netalenat autora nikada nećemo saznati.