Režija: Randall Cole
Uloge: Nick Stahl, Mia Kirshner, Devon Sawa
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1767272/
Trailer: https://youtu.be/LwJzZOwUJXM
Pogledajte još: Creep (2014)
Oni koji se gnušaju found footagea i home invasiona imaju dupli razlog da zaobiđu ovaj film, međutim, fanovi ova dva horor podžanra treba obavezno da pogledaju 388 Arletta Avenue, kanadski triler horor koji je napisao i režirao izvesni Randall Cole dok se u ulozi izvršnog producena pojavio Vincenzo Natali (Cube, Splice, Haunter). Cole je ovim svojim filmom želeo da prikaže opasnosti koje vrebaju usled smanjenja privatnosti, masovnog video nadzora i sveopšteg snimanja pa je došao na ideju o manijaku koji manipuliše svojom žrtvom i sve to uredno dokumentuje. Gospodin Cole je ideju pronašao u vlastitom iskustvu a baš bih voleo znati na kojoj strani se on našao...
Već u uvodnom minutu saznajemo za postojanje sadističkog voajera koji prati svaki korak jednog para snimajući ih iz svog nedaleko parkiranog automobila. James (Nick Stahl) i Amy (Mia Kirshner) ni ne sanjaju da se svaki njihov korak prati i beleži, bilo da idu u provod, na posao ili u neobaveznu šetnju a da osim vankućnih aktivnosti misteriozni stalker prati i njihovu intimu u četiri zida. On koristi njihovo odsustvo i uvlači se u kuću, postavlja bezbroj kamera po čitavom objektu a zatim i na drugim mestima na kojima se ovaj par kreće. Kao da mu ni to nije dovoljno u nekoliko scena ga vidimo kako ih posmatra dok spavaju.
Ovo je jedna od prvih besmislenih stvari u filmu. Misteriozni stranac naprosto nije imao dovoljno vremena da postavi sve te kamerice i bubice, isproba njihovu vidljivost, prigušenost i pokrivanje prostora. Kamera je zbilja mnogo (pominje se i broj od preko 50), postavio je po nekoliko u svakoj prostoriji a mnoge su sakrivene na najneverovatnijim i najnepristupačnijim mestima. Naprimer, postavljena je u digitalnom časovniku u spavaćoj sobi, radio CD plejeru u dnevnoj itd. Samo rasklapanje ovih uređaja bi oduzelo mnogo vremena a poseban problem je da bi čak i male kamerice bile vidljive na/u nečemu što vam se nalazi ispred očiju ili na radnom stolu.
Da, verujem da bi James primetio neku od tih 50-tak kamera postavljenih mu po stanu a ako ne njih onda definitivno one koje su mu postavljene u automobil (u retrovizor, u instrument tablu...). Fikcija ide i dalje pa je nepoznati progonitelj postavio svoje audio-video spravice i u Jamesovu firmu, da bi ga posmatrao dok radi na poslu, a najegzotičnije mesto na kojem se jedna kamerica nalazi je ogrlica Jamesove koleginice. Uglavnom, gde god da se James dene i gde god da krene neka kamera ga snima; ukoliko krene tamo gde nije pokriven video nadzorom (mada je takvih mesta, izgleda, veoma malo) tu je stalker lično i njegovi FF snimci iz automobila.
Da nešto nije u redu James zaključuje kada u svom automobilu pronalazi CD nepoznatog porekla sa njemu nepoznatim pesmama. Veoma je interesantno gledati kako je samo jedan misteriozni CD dovoljan da napravi zbrku i raskol u jednoj ljubavnoj vezi koja je trebala trajati doveka. Sledećeg jutra James pronalazi ceduljče na kojem ga Amy obaveštava da je otišla da razbistri glavu ali kako se ne vraća ni nakon nekoliko dana on počinje da sumnja da njen nestanak ima nekakve veze sa CD-om ali i sa sada već očiglednim prisustvom nekoga u blizini. Veoma brzo će taj nepoznati biti prisutan i u samoj kući.
Sama atmosfera u filmu je veoma napeta a kadriranja sa brojnih stacionarnih kamera su veoma uspela. Neki kadrovi su veoma zanimljivi (i neverovatni, kao što sam napisao gore) ali posmatrati 388 Arletta Avenue nije dosadno iskustvo, pre svega zbog misterije koja se tiče maskiranog zlotvora a onda i zbog metoda kojima on gura Jamesa sve dalje i dalje (ili još bolje rečeno: sve dublje i dublje), toliko da mu uskoro i nema povratka. Vizuelna monotonija je u nekoliko navrata razbijena upotrebom ručne kamere, u „dobrom starom” found footage stilu, tako da (ako ništa drugo) gledanje ovog filma nije zamorno za gledaočeve oči.
Iako nije zamoran za gledanje film i dalje ima isti problem kao i svaki found footage koji ste gledali do sada a to je pitanje - ko ovo snima? Dok se u prosečnom, dinamičnom FF filmu uvek pitate zašto neko vucara sve te kamere dok se bori za sopstveni život u 388 Arletta Avenue ćete se pitati ko je postavio sve te kamere, na koji način, sa kojim ciljem i kako mu to sve polazi za rukom bez da napravi ijednu greškicu? Dodatno pitanje je: ako je ovo found footage triler horor film, a jeste, ko je to pronašao snimak, kada ga je pronašao i zašto nam ga uopšte servira? Ipak, sve su ovo sporedna pitanja koja mogu ali i ne moraju da utiču na vaš konačni sud o filmu.
Nešto veći problemi po film nastaju u drugoj polovini, jer osim što moramo podneti nepoznatog digitalnog progonitelja koji je ekstremno sposoban, mega inteligentan, super pokretan i uvek nekoliko koraka ne ispred Jamesa već ispred svakoga (uključujući tu i ceo sistem i organe reda), moramo se suočiti i sa ne uvek najlogičnijim postupcima čoveka koji je ostao bez žene, mačke, privatnosti, mira a uskoro će i bez posla. Jamesovi postupci su u suprotnosti sa zdravom logikom i teško je poverovati da dobrostojeći mlad čovek (sudeći po automobilu koji vozi) ne bi u ovoj situaciji stavio rešetke na kuću, alarm i video nadzor.
James nakon već neskrivenog prisustva nekoga čak ni ne pomišlja da zaključava ionako nejaka vrata svoje kuće ili da navuče ionako poluprovidne zavese na prozore a o fotografisanju incidenata i provokacija ili odnošenju snimaka u policiju da i ne govorimo. Znam, da je to uradio ne bi bilo ovog filma ali svakako treba napomenuti da ovaj ozbiljan film ne smete posmatrati sasvim ozbiljnim očima i zanovetati oko svake situacije već ga treba gledati više kao upozorenje kakva sve opasnost može nastati ako se neka kamera nađe u rukama superinteligentnog i zlonamernog pojedinca.
0 comments:
Post a Comment