HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Eli Morgan Gesner

Uloge: Dylan Penn, Ronen Rubinstein, Lydia Hearst

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3619102/

Trailer: https://youtu.be/Zb8ChWO3DWY

Pogledajte još: Quarantine (2008)

Iznervirana što joj se roditelji stalno svađaju Maya, devojka iz bogate porodice i odrasla u luksuznijem delu grada, beži iz svog doma u nameri da se preseli kod svog dečka Dantea. Već iste večeri se ispostavlja da Dante zapravo i nema svoj stan; on sa grupom sumnjivih prijatelja živi u siromašnom delu grada, u četvrti kojom caruju kriminalci, narkomani, dileri i razbojnici. Čak i u takvom delu grada on nema iznajmljen stan već živi u jednoj zgradi koja nije u upotrebi i čije rušenje je predviđeno još 70-ih godina prošlog veka. U ovoj zgradi krišom žive raznorazni likovi, svi se kriju od zakona iz različitih razloga ali i iz jednog zajedničkog: ukoliko ih policija pronađe i izbaci iz prisvojenih stanova druge sebi naprosto ne mogu priuštiti.

Mayin luksuzni dom vidimo samo na trenutak ali je kontrast veoma primetan (na koji se ona za divno čudo odmah navikla - ah, šta je ljubav!). Budući da siromaštvo (posebno na filmu) ne poznaje čistoću zgrada je zatrpana raznoraznim smećem i otpacima, sve vrvi od štroke, izlučevina i gadosti raznih vrsta a o grafitima i ostalim estetskim detaljima da i ne govorim. Kada malo zavirimo u domove stanara vidimo i zašto je zgrada u ovakvom stanju: umesto da kupe metlu i magičnu krpu stanari radije daju novac na drogu a čistačice i gradska čistoća zaobilaze zgradu jer zvanično nije u upotrebi (odakle onda struja u zgradi?).

Poseban aspekt filma i glavna metafora je - kanalizacija. Preko kanalizacije se upoznajemo sa stanarima zgrade a umesto kroz vrata u njihove domove ulazimo preko slivnika. Vidimo seksualno izopačenog „domara” koji nekoliko decenija nije izašao iz svog stana, jevrejskog narkomana koji živi sa tamnoputom transseksualnom preljubnicom prostitutkom, nacistički gej par koji uživa u bizarnim S&M „igricama”, narkomanski duo, tamnoputog rokera u pokušaju (koji ne razlikuje bas i električnu gitaru), obolelog hrišćanina koji sluša duhovnu muziku, azijata koji proizvodi drogu i distribuira je putem kolačića sudbine i druge slične pojave.

Nije jasno prikazano odakle je došla zaraza: da li od neke boleštine gej para, da li od prostitutke ili od Azijata koji neiskorištene hemikalije od proizvodnje droge proliva direktno u sudoperu. Prvi se zarazio hrišćanin (ne znam da li je to i koja je poruka toga) a ostali su osetili neprijatni miris iz kanalizacije, na sebi videli gnojne hraste a zatim se odjednom pretvorili u agresivne zveri kojima je jedini cilj da ubiju ljudsko biće, pa makar i ono koje im je do pre samo minut bilo najbliže. Na siromaštvo, prljavštinu i lenčarenje Maya se brzo navikla (na drogu bi se navikla već koliko sutra) ali na ubilačke zombije ne može; kreće borba za goli život u zgradi koja je incidentno zaključana.

Iako je i do trenutka izbijanja famozne zaraze Condemned bio vrlo odbojan film, mahom zbog higijene prostora, odvratnih likova i njihovog ponašanja (vidljive su sve moguće ljudske izlučevine koje ste u stanju da zamislite), sa stupanjem na scenu zaraze koja deformiše stanare film postaje veoma opasan za gledaoce koji u tom trenutku večeraju ili konzumiraju grickalice bilo koje vrste. S druge strane, film od ovog trenutka pokušava da bude duhovit ali mu to ne uspeva za rukom. Pretpostavljam da će ga neki mlađi gledaoci pronaći kao smešnog ili duhovitog ali je meni to sve delovalo besmisleno, odbojno, gnusno i bezukusno.

U opštoj koljačini i klanici koja je nastupila vidimo nekoliko vrlo dobrih čerečenja, odsecanja udova i delova tela a iznutrice, bljuvotine i krv teče hodnicima zgrade i sliva se niz stepenište. Efekti često izgledaju veoma dobro, što je još čudnije s obzirom da film od samog početka izgleda kao niskobudžetni, ali je primetno da je prskanje krvi ponekad animirano. Autor je u film ubacio desetak scena snova, košmara i drugih svojevrsnih tripova koji su vrlo efektno montirani a to sve, u kompletu sa snimcima kanalizacije, daje filmu jednu moderniju crtu. Jedino nisam skapirao corrupted video efekat kod halucinacija i zaista sam pomislio da mi je oštećena kopija filma.

Glavni problem ovog filma (ako niste gadljivi, jer ako jeste vizuelna strana filma će vam biti primarni problem) je što on zapravo ne govori ništa. Tu je zaraza, tu su mutirani ljudi/zombiji, tu su ubistva, tu je brutalnost i sve što ona nosi sa sobom ali poente nema a bilo kakve poruke još manje, osim ako poruka autora nije da siromašniji sloj ljudi prikaže kao odgovoran za zarazu (u bilo kom smislu te reči). Na nekom skupu autor ovog filma je navodno izjavio da mu je jedini cilj bio da napravi zabavan film pa ako je to tačno možda sam i precenio njegove pretenzije i sposobnosti.

Možda je izvesnom Eli Morganu Gesneru zabavno da gleda pomahnitalog Jevreja kako prebija tamnoputog transseksualca, da posmatra uneređenog hrišćanina, da uživa gledajući nacistu kako svojom mokraćom hrani nabildovanog ljubavnika ili da posmatra pravi tutorial drogiranja (s obzirom na detaljnost prikaza definitivno je jasno da je vrlo upoznat sa istim). Moje mišljenje je da ako ovo što se vidi u Condemned nekome bude zabavno ili duhovito treba odmah da se javi na pregled u specijalističku ustanovu. Nije da je taj dotični opasan po društvo i okolinu ali postoji opasnost da jednog dana snimi isto ovako odvratan film.

Gledanje Condemned nije ni za trenutak dosadno iskustvo ali definitivno predstavlja gubljenje vremena jer nakon zbrzane, nedorečene i konfuzne storije o virusu, mutiranju i ubijanju gotovo ništa ne ostaje i ništa nije jasno. Condemned je vrlo dobro režiran, pristojno odglumljen ali odvratan film koji sadrži gomilu bljuvotina i blesavu neozbiljnu priču koja se neuspešno trudi da bude duhovita. Kao zaključak se nameće sledeće: ovom autoru treba omogućiti pristup kameri ali mu zakonom zabraniti 'artiju i olovku.