HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Nick Robertson

Uloge: Anna Lise Phillips, Jack Campbell, Katie Moore

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt4167720/

Trailer: https://youtu.be/UcMH31xdvUA

Pogledajte još: The Pack (1977)

Nedavno sam opisao istoimeni film iz 1977. godine (kliknite na gornju preporuku) a ovaj iz 2015. je njegov nezvanični remake. Zašto kažem „nezvanični”? Zato što nisam uspeo da pronađem podatke da li ovaj film ima ikakve veze sa gotovo četiri decenije starim ostvarenjem, međutim, ukoliko je neki film istog imena, gotovo istovetne radnje, sličnog okruženja i začuđujuće podudarnih likova a nije u pitanju remake onda je u pitanju najobičnija pozajmica, da ne kažem krađa. Stvari postaju još sumnjivije kada se pogleda ime scenariste The Pack 2015, koje jasno govori da je u pitanju novi film a ne prerađena stara priča, koja je opet napisana po noveli. No, ja nisam nikakav istražitelj i u mom domenu je isključivo procena kvaliteta filma ali sam iskoristio ovaj uvodnik kako bih objasnio da se poređenje dva istoimena filma naprosto ne može izbeći.

Umesto u Kanadu ovaj film je smešten u ruralne predele Australije što nikako nije mana. Australijske zabiti i sveukupna priroda nenaseljenih područja se više puta pokazala kao sasvim odgovarajući ambijent za triler i horor filmove pa je tako i ovog puta. Baš u ovakvoj zabiti, u velikoj staroj kući koja se nalazi u sred nedođije a na obroncima šume, živi veterinarka Carla (dakle „potpuno drugačije” od veterinara muškog spola u filmu iz 1977. godine) i njen suprug Adam koji je farmer. Skupa sa dvoje dece oni pokušavaju da skrpe kraj s krajem i da prolongiraju raznorazne rate kredita i popisivače imovine koji dolaze po svoj deo neisplativog imanja.

E sad, Carla i Adam ne znaju da se na susednoj farmi tokom protekle noći desio pokolj, da je stado ovaca stradalo skupa sa svojim gazdom od strane krda zveri i njihovih oštrih zuba. Ali istog jutra i njihovo krdo je osvanulo preklano ostavljajući svoje gazde u još većoj finansijskoj dubiozi. Ćerka ovaj trenutak koristi da izvrši pritisak na oca kako bi ovaj prodao farmu i preselio se u grad (gde je bolji provod, jel'), otac to tvrdoglavo odbija a već iste večeri se definitivno i kaje: u goste im, sasvim nenajavljeno, stiže „pakovanje” krvožednih crnih pasa koji nemaju nameru da odu s imanja dok i poslednjeg farmera ne nataknu na svoje oštre očnjake.

Dalji tok filma s ovakvim zapletom apsolutno možete pretpostaviti a miks animal attack filma i home invasiona, gde je ulogu pomahnitalog ubice zamenila grupa podivljalih pasa, sadrži brojne scene koje su svakako već viđene i to ne isključivo u filmu iz 1977. godine. Budući da je porodica zarobljena u kući sa mnoštvom prozora (čitaj: teško ju je braniti) a psi pokazuju napredak kako na polju agresije tako i na polju inteligencije film karakterišu brojne napete scene. Napetosti pomažu i povremena nelogična ponašanja likova, kako za vreme filma (naprimer, sudar dva automobila ili ponašanje policajca) tako i pre viđenih dešavanja (raspored municije).

S obzirom da se porodica nalazi u sred nedođije nikakva komunikacija sa civilizacijom ne dolazi u obzir a čak i kada im to pođe za rukom stvar, sasvim očekivano, propada. Ove situacije deluju naivnije nego u The Pack 1977 jer je sada moderno doba a sredstva komunikacije veoma raznovrsna i pristupačna. Teško je pretpostaviti da kuća sa dva tinejdžera nema bar primitivni oblik telefonskog interneta (o bežičnom ili satelitskom da i ne govorim) a još je teže poverovati u to da jedna kuća koja poseduju prilično bogatstvo (u ovom slučaju u stoci) nema brojnije i efikasnije naoružanje kao zaštitu od šumskih zveri, kradljivaca stoke i uzurpatora imanja.

Još jedna stvar (koja se delimično preslikava iz starog filma) je taktika odbrane protiv pasa. Umesto da se porodica organizovano pokupi i sa potrepštinama popne na neki tavan (koji se ni u jednoj sceni filma ne vidi, valjda da gledaocima slična ideja ne bi pala na pamet), koji je mnogo lakše braniti a psima je nepristupačniji, i na tom tavanu sačeka pomoć koja definitivno dolazi po svitanju naši junaci ostaju na vetrometini (hodniku kuće ili travnjaku) dok psi nadiru sa svih strana. Kada se negde i sakriju to redovno bude na nesigurnim ili odbrambeno slabim mestima poput plakara, limenih tunela, prostorija otvorenih vrata, ambulante i slično.

Za razliku od mnogo puta pominjanog filma iz 1977. godine gde su psi pomahnitali iz sasvim jasnog i poučnog razloga u The Pack 2015 razlozi nisu jasno definisani. Ne vidimo predistoriju ponašanja pasa, dakle ni dok su bili pojedinci ni po stupanju u čopor, a čini se da pomenuti nisu gladni već se ubijanjem bave isključivo zabave radi. Nisu previše vizuelno raznoliki, uvek su crne boje a usled skromnog budžeta filma nije bilo izvodljivo da se nekoliko pasa nađe u istom kadru već je to najčešće samo jedan. Upravo iz tog razloga gledalac ima utisak da se u filmu uvek pojavljuje jedan te isti pas pa je upravo ovaj aspekt najslabiji u poređenju sa starim filmom.

U ovom filmu ne postoje izuzetno dobro i napeto režirane scene napada pasa, njihovog organizovanja, taktičnog pregrupisavanja i povlačenja. Neke scene napada nisu ni jasno vidljive a ubistva (tačnije komadanje ljudskih tela) se dešavaju van gledaočevog vidokruga. Upravo ovakav slučaj je u uvodnim scenama kada posmatramo napad pasa na susednu farmu ovaca, što nije uvek najsrećnije i najspektakularnije rešenje po gledaoce. U nekim drugim slučajevima su efekti začuđujuće dobri (zaklane ovce na pašnjaku) ali se film vizuelno ipak ne može oceniti superlativima a prilično je jasno da mu je nedostajao veći budžet.

Možda sam previše ocrnio ovaj prosečni film ali to je rezultat poređenja sa istoimenim starim filmom, što je neminovnost za sve one koji su ih gledali u kratkom vremenskom razmaku. Ukoliko niste u poslednje vreme gledali nijedan dog attack film slobodno pogledajte The Pack; moraćete progutati nekoliko gluposti (psi koji više koriste vid nego njuh je jedan od bisera) i hrpu očekivanih klišea ali ćete biti nagrađeni dinamičnim i napetim filmom u lepom australijskom okruženju.