HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Adam Egypt Mortimer

Uloge: Grace Phipps, Spencer Breslin, Sierra McCormick

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3698558/

Trailer: https://youtu.be/07SfDv21Iy4

Pogledajte još: Children of Sorrow (2012)

Evo još jednog horor filma koji je hypeovan do nebesa a umesto makar prosečnog filma gledaoci su dobili - obično horor đubre. Svaki iskusniji horor gledalac je odavno naučio da ne veruje natpisima po raznoraznim horor previewima koji stvaraju velika očekivanja i još dublje ukopavaju ionako ispodprosečne filmove. Apsolutno neprimerene rečenice poput „turning point for the slasher genre into the new millennium” ili „slashterpiece” ne idu ni uz kvalitetnije naslove iz prošlogodišnje ponude a kamoli uz takav antifilm kakav je Some Kind of Hate autora Adam Egypt Mortimera (kakvo ime!).

Hajde da vidimo šta to ne valja u ovom filmu, mada bi mnogo kraći opis bio kada bi nabrojio ono što valja. Nakon dvominutnog nejasnog prologa (koji vuče na torture porn tematiku) selimo se u „dom” jednog emo tinejdžera koji zapravo sluša neku modernu mešavinu death metala i hard corea a sin je bradatog nasilnog motoriste. U moje vreme se znalo ko sluša teški metal i zašto ga sluša, kako se oblači i ponaša i sa kim se druži ali nova vremena donose i ovakve feminizirane „tipiće” koji starijoj generaciji ne izgledaju nimalo ubedljivo. Ono što je i dalje zajedničko je da konstantno nailaze na neshvatanje od strane većine.

Some Kind of Hate je film o nasilničkom ponašanju, od svog početka do samog kraja. Od nasilničkog oca bajkera, preko odvratnih likova u školi (koji su još odvratniji od glavnog klinca) pa do tinejdžera u pustinjskom popravnom domu u kojem će glavni lik završiti. Nakon što ne bude mogao izdurati dalju torturu školskih kabadahija naš emo teen će zabosti viljušku u facu glavnom nasilniku i sebi osigurati jednogodišnji tretman u ustanovi zatvorenog tipa. Eto prilike da se gledalac upozna sa još „zanimljivih” likova koji imaju svoje priče i nasilne sudbine. Ali to nije sve: i sam pustinjski objekat ima svoju nasilnu priču (što smo nazreli i u prologu).

Uvod filma je zaista dugačak i tokom njega se ne dešava ništa zanimljivije od upoznavanja sa gomilom antipatičnih likova koji se sporazumevaju na primitivan i meni stran način i upoznavanja sa upravom privatne ustanove za maloletne delikvente. Jednog od dvojice upravnika igra Noah Segan (Deadgirl, Starry Eyes) a čim sam mu video njušku raspršile su mi se nade da će ovo biti makar pristojan film. Drugi upravnik je nekakav sektaški misionar, odeven u mantiju i ukrašen raznoraznim simbolima od kojih su neki masonski i islamski. Koja je poenta svega i da li to treba da predstavlja neku metaforu - nisam shvatio.

U pustinjskom popravnom domu našeg šmokljana i dalje maltretiraju nasilnici (skidaju mu gaće i lupaju po goloj zadnjici!) jer je dotični očigledno magnet za budale i ne može da se izbori sa slabijima od sebe iako mu je hladno oružje (vile) u ruci. Istovremeno, njega vole lepe devojke, jer dotične (svima je poznato) vole šmokljane. Nebitno to, ali „već” blizu polovine filma - kreće akcija! Dešavaju se misteriozna ubistva, štićenici nestaju, krvave poruke behu na zidovima, niko ne vide šta se to dešava samo naš emo junak, da li vidi il' mu se pričinjava - ko će ga znati, ali ono što je bitno je da svi sumnjaju na njega (zbog one školske viljuške).

Naravno, naš baja-šmokljan nije ubica jer, kao što sam već rekao iznad - sama lokacija ima neke svoje mračne i tragične tajne. Iz pustinje izvire (zapravo iz podruma koji smo videli u prologu) glavom i bez brade Moira, davno nastradala klinka koja dolazi da izravna neke stare račune. Njena osveta nema uvek potrebnu logiku i gledaocu nije jasno šta dotična želi ali je istom tom gledaocu u ovom trenutku savršeno jasno da se jedan odvratni film o nasilju pretvara u glupi i bezlični paranormalni film koji ni na papiru nema potrebnih elemenata da bi funkcionisao (za razliku od legendi paranormal-slasher žanra, sa kojima ga plaćeni recezenti upoređuju).

Osveta oličena u liku nastradale tinejdžerke poseduje neka svoja pravila i zakone ali oni nisu odgovarajući za jedan horor film jer se na osnovu njih ne može stvoriti verodostojan zaplet, makar neki nivo napetosti i kulminacija sa rasterećujućim finalem. Zbog loših i antipatičnih likova film je lišen bilo kakve empatije, usled loših i neadekvatnih specijalnih efekata nećete se uplašiti nijednog pojavljivanja tinejdžerskog paranormalnog stvorenja a zbog amaterski osmišljenih pravila nećete imati ideju kako se boriti protiv ove spodobe. Završetak filma je upravo onakav kakav se i može očekivati: glup, neubedljiv, neizvodljiv i besmislen.

Jedino što je zanimljivo u kompletnom filmu su prva pojavljivanja Moire i njena inicijalna (samo)povređivanja. Nažalost, veoma brzo i ova pozitivna stvar pada u vodu jer je kompletno ponašanje „duhice” sramotno i ispod elementarnog nivoa koji očekujemo od jednog dostojanstvenog duha željnog osvete. Njene grimase, kreveljenje i same akcije (da li ste ikada videli opasnog duha koji se ubi od udaranja sopstvenom glavom o zid?) veoma brzo počinju da iritiraju a gledaoci gube jasnu granicu između krivaca i žrtava. Kada se ova budalaština jednom završi u njegovim očima će svi biti krivci i svi biti antipatični, čime se i zamišljena pozitivna poruka filma gubi.

Autor ovog filma (pogledajte mu ime!) definitivno nije sposoban snimiti nešto zanimljivo a vrlo je primetno da apsolutno nije imao ideju kuda da odvede ovaj svoj film. On je pokušao da snimi tinejdžersku dramu o nasilju kombinovanu sa paranormalnim slasherom, nedovoljno potresnu i naivno brutalnu, loše odglumljenu i kastingovanu ali zato nafilovanu lošim dijalozima i psovkama. Upravo ovakvoj mlađariji kakvu film prikazuje će Some Kind of Hate i biti zanimljiv, iole normalnijim gledaocima savetujem da pogledaju bilo šta kulturnije, zanimljivije i pristojnije.