HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Gregory Plotkin

Uloge: Chris J. Murray, Brit Shaw, Ivy George

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2473510/

Trailer: https://youtu.be/Y9Jy2T0uQ9Y

Pogledajte još: Paranormal Activity (2007)

Paranormal Activity je jedan od većih horor hitova iz prošle decenije a razloge za njegov uspeh kod publike i kritike treba tražiti u apsolutno odgovarajuće skrojenom mikrobudžetnom filmu koji nije ni pokušao da se „razmahne” van svojih mogućnosti (čitaj: autori su pametno izbegli sve znake jeftinoće) a pružio je specifično jezivu atmosferu i misteriozno zastrašujuću priču. Iako zamišljen kao single film sa cliffhangerom enormna zarada je dovela do serije direktno ili indirektno povezanih nastavaka i prequela, (polu)remakea i spin-offa a, po rečima samih autora, sada je došlo i vreme za završetak sage i pružanje odgovora na sijaset otvorenih pitanja koja su visila nad glavama gledalaca tokom prethodnih godina.

The Ghost Dimension počinje tamo gde se Paranormal Activity 3 završio 2011. godine, čime se glavna priča nekako povezala sa prethodnicima i direktno nadovezala na možda najhvaljeniji film posle originala. Nakon kratkog prologa selimo se u 2013. godinu kada jedna porodica, čini se, doseljava u svoju novu kuću. Kuća naravno nije nova, to je ona ista kuća u kojoj su se odvijala dešavanja iz PA 3 1988. godine, a Ryan, Emily i njihova sedmogodišnja ćerkica Leila tek treba da otkriju da sa zdanjem nešto definitivno nije u redu. Da bi se razbila monotonija tu je i brko u ulozi ujaka te, čini mi se, dadilja koja se sporadično pojavljuje.

Paranormalne aktivnosti ove porodice počinju na veoma „originalan” način: Ryan u podrumu kuće pronalazi gomilu VHS kaseta koje su na neverovatan način „preživele” barem dve decenije i sve one ljude koji su tu u međuvremenu živeli, čistili objekat ili prolazili kroz njega. Kasete su uredno složene u kutiji, detaljno popisane i poređane i prosto pozivaju svog pronalazača da ih ubaci u svoj video-rekorder (što svaka moderna kuća danas ima, jel). Trake sadrže snimke curica Kristi i Katie a Ryan odmah prepoznaje svoj novi dom i začuđujuće podudarnosti koje na neobičan način brišu granice između realnosti, vremena i dimenzija.

Cirkusu tu nije kraj: Ryan pronalazi i staru VHS kameru čije poreklo i mehanika su nepoznati čak i Googleu. Ryan se oduševljava starom kamerom i narednih dana je ne ispušta iz ruku; snima sve i svašta a posebno kada se uveri da je ova kamera zbog svoje specifične analogne mehanike sposobna da snima stvari iz druge dimenzije. Ryan snima svoju kuću danonoćno, vreba neke nejasne tvari koje isključivo kamera beleži pa i ne primećuje da se njegova ćerkica ponaša sve čudnije. Kada malena ujede kućnog sveštenika već je kasno jer ju je Toby već uzeo pod svoje.

Malo sam zbrzao s prepričavanjem uvoda ali pretpostavljam da svaki gledalac koji se susreo sa nekim Paranormal Activity filmom (ili njegovim klonom) zna šta ovde može da očekuje. Nakon uvoda koji prilično troši vaše vreme u pokušajima da bude spontan i koji se iz petnih žila trudi da vas ubedi kako gledate jednu sasvim običnu životnu priču koja može svakome da se desi posmatramo standardni repertoar trikova i scena koje su stotinama puta viđene u prethodnicima i, uostalom, u brojnim found footage filmovima. Ukoliko želite da vidite bilo šta originalno, ne samo u žanru već i u serijalu - ovde to definitivno nećete naći.

Atmosfera koja je krasila prvenac, i koja se mogla nazreti u nekoliko narednih nastavaka, ovde je gotovo kompletno nestala, što zbog prilično neubedljive priče, što zbog producentskih odluka i vizuelnog identiteta samog filma. The Ghost Dimension naprosto ne uspeva da bude strašan jer sve ono što vidimo u njemu videli smo još onomad (pa nekoliko puta). I ono što ovde vidimo je inferiorno u poređenju sa prvencem (i njegovim nastavkom) pa je porazno što se uopšte potrošilo toliko novčanica. Još jednom se pokazalo da atmosfera, pa i film uopšte, apsolutno nema veze sa budžetom već isključivo sa umećem i talentom autora.

Kada već nisu uspeli da stvore gotovo nijednu zaista strašnu scenu autorima je jedino preostalo da bezobrazno plaše gledaoce jeftinim jump-scare momentima i iznenadnim iskakanjima Tobyjeve kreature ispred kamere. Sve je dodatno „začinjeno” agresivnim zvučnim efektima koji su u apsolutnoj suprotnosti sa footage pravilima, dakle narušavaju podrazumevani utisak kako gledamo sirov i nemontiran materijal. Tobyjeva pojava je posebna priča. Njega sačinjava amorfna crna animirana smesa koja ne poznaje zakone fizike, ali što je još tužnije ni logike. Baš bih voleo da mi neko objasni šta to on zapravo želi u ovom filmu i zašto to ne uradi nabrzinu.

Paranormal Activity: The Ghost Dimension je više nego ikada krcat kompjuterskim animacijama i to u tolikoj meri da to zbilja guši gledaoca a film dodatno srozava. Nijedna od ovih animacija nije vrhunska a jedina koja deluje zanimljivo je ona koju vidite na omotu filma. Glumački film ne uspeva da se izdigne iznad proseka jer je jedina ubedljiva u filmu mala devojčica. Gluma odraslih, a posebno njihovo ponašanje, će izazivati upitnik iznad vaše glave a često i zgražavanje nelogičnostima. Koliko to stvari treba da se desi vašoj ćerkici (priviđenja, paranoja, kanibalizam, odsutnost, košmari...) pa da je dovedete u vašu sobu da spava, umesto što je ostavljate u njenoj mračnoj, ali pod nadzorom kamera?

Nelogičnostima ovde nije kraj ali je meni uvek najzanimljivija ona kada likovi vucaraju kamere iako im je život u velikoj opasnosti. Ovde je nelogičnost još ekstremnija: dok se rve sa demonom i pokušava da odradi extermination (baš ste „naivni” ako ste mislili da je ovde dovoljan „stari dobri” exorcism) Ryan ne ispušta iz ruku ogromnu staru kameru koja mu je definitivno važnija od članova porodice (o nesrećnom svešteniku da i ne govorim). Druga na top listi gluposti mi je tzv. „glupost sledećeg dana”. Iako se svake noći desi Demonski Haos® roditelji se narednog dana ponašaju kao da je stanje sasvim redovno pa su uobičajeno opušteni u obavljanju svojih kućnih zadataka i neobaveznoj šegi.

Još jedna glupost koja mi je konstantno upadala u oči je problem sa tehnologijama. Mlađi gledaoci ovo neće pronaći kao suviše važno ali meni je zasmetalo što je svaka VHS kaseta snimljena u visokoj rezoluciji i widescreen formatu. I prastara ogromna kamera koju glavni lik neumorno vucara kroz kuću takođe snima u 16:10 proporcijama slike a kvalitet koji proizvodi je prilično jasan i više rezolucije, dakle apsolutno neautentičan. Jedino što su autori filma ubacili kako bi stvorili retro efekat je neki double-line filter, valjda da bi gledaoci imali utisak kako snimke posmatraju na starim TV aparatima.

Ali, mnogo bitnije je ovo: posle „samo” osam godina došlo je vreme za finalizaciju Paranormal Activity franšize, zatvaranje glavne priče i pisanje pogovora. Pre nego što fanovi serijala na pravi način razdvoje sreću od tuge (sreću jer će se sve objasniti a tugu jer više neće biti novih PA filmova) moram reći da su najave bile obične navlakuše za naivne (znate poslovicu o ludom i radovanju) i samo jedna agresivna vrsta marketinga i privlačenja u bioskop gledalaca koji su zbog sve slabijih nastavaka (o)davno odustali od gledanja serijala. Ovo što sam video u filmu ništa ne zatvara i ništa ne pojašnjava a iz toga, logično, sledi zaključak da je apsolutno moguć naredni Paranormal Activity prequel/sequel/spin-off/remake/reboot/štagod.

Moram priznati da me je kraj filma zatekao i da ni u najpesimističkijim raspoloženjima nisam očekivao nešto slično. Naprosto - autori su odjednom ostali bez ideja i jednostavno ispisali THE END. Nakon male istrage po internetu videh da sam, iz nepoznatih razloga i ničim izazvan, nabasao na film sa „alternativnim završetkom” koji prikazuje rođendansku zabavu. Ovaj završetak je bled da bleđi ne može biti, ništa ne razjašnjava, postavlja sijaset novih pitanja, donosi nove nelogičnosti a da sam autor filma bilo bi me sramota da ga stavljam i kao besplatni dodatak na disku. Drugi završetak (iliti originalni) je nešto bolji, barem na polju napetosti i dinamike, ali takođe ništa ne povezuje i ništa ne otkriva. Dakle, kako god da okrenete - čist bezobrazluk i jeftini marketing.

Ako je za ovo trebalo četvoro scenarista i preko dve godine (pred)produkcije onda je definitivno došlo vreme da se serijal završi, pa makar nikada i ne doznali who the fuck is Toby. Paranormal Activity: The Ghost Dimension je začuđujuće slab i besmislen film koji nema apsolutno nikakvu svrhu postojanja osim za zgrtanje love. Nije da sam preterano besan što je proizvod ispao takav ali da sam morao platiti ulaznicu ili medij 3$ verovatno bih bio. Ovo je možda čak i lošije od famoznog četvrtog dela, ili eventualno u njegovom rangu, pa ga i nagrađujem istovetnom ocenom.