HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Alastair Orr

Uloge: Zachary Soetenga, Lindsey McKeon, Sofia Pernas

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2815072/

Trailer: https://youtu.be/yf6GlT7VgVA

Pogledajte još: A Night in the Woods (2011)

Od autora nekakvih horor filmova The Unforgiving i Expiration stiže nam još jedan „svetu neophodan” found footage pod nazivom Indigenous. Istini za volju - ovo nije tipičan film podžanra jer je dobar deo filma (tačnije uvoda) snimljen klasičnim kamerama a tek kada krene akcija gledamo „autentične” snimke, sa svim nuspojavama koje donosi kamera nošena u ruci. Ovo je svakako olakšavajuća okolnost po gledaoce, njihove oči i njihov nervni sistem, ali to nikako ne znači da film ne pati od standardnih problema sličnih filmova. No, ako je u pitanju osrednji film ja svakako glasam za osrednjost koju je donekle lakše pratiti i posmatrati.

Zanimljivo je kako Amerikanci percipiraju egzotične zemlje i kakvo je njihovo mišljenje o udaljenim i njima nedovoljno poznatim lokacijama. To nije nimalo čudno, uzimajući u obzir njihovo opšte obrazovanje, geografski položaj i druge razloge, a to im i ne treba uzimati za zlo. Nijedna periferija u horor filmovima nije prošla gore od američke (setite se samo koliko ste stotina monstruma gledali kako tumaraju i čereče američkim nedođijama) pa zato ni žitelji Slovačke (Hostel), Dominikanske Republike (Devil's Due) ili bilo koje druge zemlje koja je „antituristički” prikazana ne treba da viđeno u ovakvim filmovima prihvataju suviše lično.

Za ovu priliku američki autori su morali da odu čak u Panamu. S obzirom da su u tinejdžerskim found footage hororima potrošili svaku američku šumu, ukletu bolnicu, staru kuću, školski podrum ili heliodrom za vanzemaljce nije ostalo ništa drugo do da spakuju kofere, potrpaju opremu u avion i otisnu se put panamskih prašuma. Razlog za ovo je pronađen u dokonosti nekolicine standardno antipatičnih tinejdžera kojima balans pravi isti broj standardno seksi tinejdžerki a mamac je niko drugi do Chupacabra lično i personalno, misteriozno stvorenje za koje se odvajkada priča da živi u panamskim prašumama i koji je neki pandan Bigfootu.

I bi žurka (naravno), bi tog alkohola, bi provoda, bejaše nekakvo momačko veče gde se svi oprostiše od civilizacije, onda se i pored upozorenja mještana potrpaše i otidoše do guste prašume đe čovečija noga još nije kročila. Ah te dečije radosti kad se klinci odrasli na američkom asfaltu i Ajfonu nađoše u šipražju iz kog vrebaju agresivne životinje i žbunja sa kukcima i insektima koji za tren oka mogu svakog dobronamernika zaraziti nepoznatom smrtonosnom bolešću... Vrhunac (za malo i seksualni) bejaše kupanje u zamućenom jezercetu podno malog prašumskog vodopada ali nekoliko trenutaka pre svršetka (ili pre zaraze) desio se - napad.

Negde do ovog trenutka film je lako vizuelno pratiti jer se većina dešavanja beleži klasičnim kamerama i kamerama koji nose likovi ali koje su u nedostatku panike prilično mirne. Potpuno druga stvar je što u prvom delu filma naprosto nema šta da se prati jer je uvod vrlo dosadan, mestimično odvratan i hiljadu puta viđen u sličnim ostvarenjima. Videli ste jedan uvod u tinejdžerski found footage film - videli ste ih sve i tu nema šta dalje da se priča. Kada naši junaci stignu u prašumu sledi desetak minuta koji najviše prijaju oku posmatrača. Ovaj period sadrži snimke autentične prašumske prirode koja je prelepa ali istovremeno i zastrašujuća. 

Tu se negde desio i prvi napad prašumskog stvorenja a onda film kreće polučasovnim found footage autopilotom. Razumem da likove u datoj situaciji uhvati panika usled napada misterioznog stvorenja (tada još nisu ni znali šta se dešava) i konfuzija usled guste nedođije u kojoj nema signala mobilnog telefona (ako je u nekom horor filmu logično što ga nema onda je to ovaj). Ono što ne razumem je kako su likovi (šestoro, ukoliko se dobro sećam) uspeli da se za nepun minut raštrkaju na pet prašumskih strana sveta i trče k'o muve bez glave, neprestano urlajući, valjda kako bi ih Chupacabra što pre čuo.

Ovi mladi američki avanturisti koji su se obučili za putešestvije kucajući „how to...” na Youtubeu izgleda ne znaju da je uvek korisnije ostati u grupi, da je bolje smiriti se i sačekati pomoć, da je potrebno ostaviti nekakve tragove koje će spasilačka misija pronaći i da je potrebno biti što tiši ukoliko vas proganja nekakva spodoba koja pokazuje tendencije ka čerečenju ljudetine. Nažalost, ovi likovi savršeno prikazuju facebook generaciju kojoj se sva priprema za akciju sastoji od famoznog softvera koji u real-timeu šalje video zapise na društvene mreže što automatski rezultuje 'iljadama lajkova (kojima u datoj situaciji mogu da obrišu znate šta).

Umesto da ponesu hranu, vodu, kompase, mape, baterije, bilo kakvo hladno oružje, ili da naprosto ne kreću s podsmehom u susret čudovištu, ovi likovi svu svoju pažnju usredsređuju na snimanje i uploadovanje materijala, na ličnu higijenu, šminku, frizure, depilaciju i ostale „važne” stvari za ambijent prašume. Za ovakve karaktere producenti filma su našli savršeno odgovarajuće glumce: nijednog se nisam sećao već posle završetka filma a ženski deo ekipe mi je ostao u pamćenju tek neki sekund duže. O glumačkim kvalitetima pomenute ekipe ne vredi trošiti reči; bezlične klince odigrali su upravo takvi glumci.  

Tokom gledanja Indigenous imaćete utisak da neke scene gledate po hiljaditi put a skup pozajmica kruniše mini rip-off Descenta u drugoj polovini filma. Jedino koliko toliko originalno su poslednjih 15-ak minuta i pojava samog stvora pa ukoliko ste celog života čeznuli da vidite Chupacabru u krupnom planu eto vam prilike. Nešto originalnije (i ne previše ubedljivo) finale jeste prilično drugačije od standarda na koje smo navikli kod filmova ovog stila snimanja a završetak (za divno čudo) poseduje neku upozoravajuću poruku. No, to je slaba uteha za mnogo recikliranih ili glupih momenata koje moramo da preživimo posmatrajući ove panamske dogodovštine.