HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Severin Fiala, Veronika Franz

Uloge: Susanne Wuest, Lukas Schwarz, Elias Schwarz

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3086442/

Trailer: https://youtu.be/0kXpUaQpXMA

Pogledajte još: The Other (1972)

Evo jednog horor filma oko koga bi se dva prosečna gledaoca mogli komotno posvađati; dok bi jedan tvrdio da je u pitanju iznadprosečno ostvarenje drugi bi tvrdio da je u pitanju tek osrednje i – obojica bi bili u pravu. Svaki od pomenute dvojice bi imao svoje argumente, prvi bi sučeljavao svoje adute i lične impresije, dok bi onaj drugi izvlačio kontraargumente u vidu primećenih slabosti i nelogičnosti. Mic po mic, scena po scena, detalj po detalj, argumet po argument, glas se diže, tvrdoglavost raste, samokontrola opada i eto ti svađe. Ali nastranu dojučerašnji prijatelji koji se posvađaše zbog jednog austrijskog horor filma, vi se sigurno pitate kakav je Goodnight Mommy zapravo? Pa, iznadprosečan definitivno, ali nikako ne bih delio oduševljenje brojnih kritičara. A evo i zašto...

Ich seh, Ich seh (što je umesto I See, I See za međunarodnu distribuciju prevedeno kao Goodnight Mommy) je horor drama snimljena od strane dvoje prilično nepoznatih autora (videti gore imena) ali definitivno autora koji su vrlo talentovani, pre svega za rad iza kamere. Na njih definitivno u budućnosti treba obratiti pažnju a ostaje nam nada da će i sledeći proizvod ovog dvojca barem zalaziti u domen horora. Sam Ich seh, Ich seh je dosta drugačiji od bilo čega što postoji u horor ponudi poslednjih sezona ali, nažalost, postoji i dosta stvari u njemu za kritiku, mahom na polju priče i scenarija. Neke od zamerki ću napisati u daljem delu recenzije dok ću neke svesno prećutati jer bi to narušilo twistove i iznenađenja potencijalnih gledalaca.

Film počinje povratkom majke iz bolnice gde je izvršila plastičnu operaciju lica („estetska hirurgija“ modernije zvuči) ali i, kasnije će postati izvesno, drugih delova tela (u XXI veku je lice definitivno inferiornije od grudi). Njeni sinovi blizanci prvi susret sa majkom ne doživljavaju sa očekivanom dobrodošlicom i toplinom a ženu sa zavojima na licu ne posmatraju kao svoju rođenu majku. Desetogodišnji blizanci su, kako je to kod blizanaca i uobičajeno, dosta samostalni, pomalo zatvoreni za svoju okolinu i distancirani od mnogih uticaja, usredsređeni isključivo jedno na drugo, na svoj svet i na zajedničku igru. U ovom trenutku je nepoznanica koliko je majka odsustvovala od kuće a ko se brinuo o dva klinca u njenom odsustvu može se samo nazreti.

Kada majka skine zavoje stvari se bitno ne popravljaju: pred malom braćom je i dalje tuđa žena, drugačijeg izgleda i osobina, hladna i stroga, distancirana i otuđena. Oni je više ne prihvataju kao svoju majku a žena ne uspeva da ih približi sebi. U ovome ima i mnogo njene krivice: majka ne uspeva da ostvari komunikaciju sa decom, da im priđe na topao način i upotrebi neke od tako očiglednih aduta za (ponovno?) pridobijanje njihovog poverenja. Veoma čudno deluju kadrovi kada (za klince nova) žena trenira strogoću na blago nestašnim klincima pokazujući tako gledaocima da sasvim sigurno ima i ozbiljnih psihičkih problema ili, kako će se nešto kasnije pokazati, trauma iz prošlosti.

Film se može posmatrati i na ovaj način: otuđenost i distanciranje od porodice koja je stub društva uzima danak; ni najrođeniji se više ne prepoznaju a otuđenost ide dotle da se odrođuju i oni koji su po definiciji najbliži (majka i deca). Sve zarad privatnog života, uspeha, karijere (naznake su tu) a onda i radi psihičkih nestabilnosti. Gledajući Ich seh, Ich seh deluje kao da je ukućanima lakše da bilo šta urade, bilo kome naude i po bilo koju cenu nego da jednostavno sednu i najnormalnije porazgovaraju. Razgovora ovde nema, ni među blizancima (koji se doduše očekivano sporazumevaju tihim razumevanjem), ni sa majkom. Film sadrži veoma malo linija izgovorenog teksta a tempo je veoma spor i zahteva dobro strpljenje.

Jedan ovakav film je gotovo nemoguće napraviti preko okeana a Austrija se tu pronašla kao sasvim odgovarajuća zemlja sa perfektnim podnebljem. Austrijska hladnoća (ne klimatska nego karakterna) sa perfektno izabranom lokacijom i britkom strogoćom nemačkog jezika je kao stvorena za film ovakve tematike i tempa. Njegova radnja se dešava na nepoznatoj austrijskoj seoskoj periferiji, dakle klasičnom ruralnom području, ali u kući koja je gotovo poslednja reč tehnike i koja potpuno neprirodno štrči u svom prirodnom okolišu. Ma koliko ovakva odluka delovala neprirodno ona izvrsno funkcioniše: kuća je i pored hiljada i hiljada evra uloženih u nju neverovatno hladna a okolna priroda i seoska idila samo pojačavaju taj osećaj.

Naprosto, klinci su svuda kući samo ne u svom domu i sa svojom majkom. Ali, osim građevine tu je još nešto a to je ono što redovno stavljam na prvo mesto u horor filmovima: atmosfera. Atmosfera ovog filma je od samog starta veoma nelagodna, iako se u početku gotovo ništa ne dešava na ekranu. Građevinama, sporom kamerom, pametnim kadriranjima, minimalističkim dijalozima i gore pomenutom hladnoćom karaktera autori uspevaju da stvore atmosferu koja je jezivija od bilo kojeg američkog filma poslednjih godina. Uz sve ovo autori su maestralno iskoristili okolinu a film nafilovali brojnim pejsažima, kadrovima proplanaka i poljoprivrednih radova ali i vremenskim neprilikama, masovnim grobnicama i drugim scenama za pamćenje.

Film svoju atmosferu gradi i na detaljima. Osim gore pomenutih scena u masovnoj grobnici nepoznatog porekla autori daju brojne kadrove velikih buba (koje zalaze na nepopularna mesta – nije za osobe slabijeg stomaka) i životinja (upozorenje ljubiteljima cica maca). Specijalni efekti više zalaze u domen gadljivosti i šoka nego straha i jeze a ono što se prikazuje je sasvim korektno i vizuelno ubedljivo. Glumačka ekipa je minimalistička a osim tri glavna lika pojavljuje se tek nekoliko sporednih koji deluju veoma realno i autentično. Klinci su sasvim ubedljivi u svojim rolama, definitivno imaju talenta za ovakve filmove, a za mene je ostala misterija ko im se to u toj (polu)divljini brine o frizuricama koje su uvek fensi doterane, podšišane i zalizane.

Glavni problem ovog filma je njegova predvidljivost. Već u prvim kadrovima filma, kada se majka vrati iz bolnice, servira večeru i igra se sa klincima (ali i u brojnim momentima kasnije, ne samo kada je majka u pitanju) veoma je očigledno šta je u pozadini i kakav će biti završni twist. Mislim da će svaki iskusniji gledalac provaliti o čemu je ovde reč a ostaje misterija zašto autori nisu bolje kamuflirali ono što su nameravali da nam serviraju u završnici i čime su nameravali da nas šokiraju i preneraze. Takođe, brojni detalji setupa filma i same situacije ne piju vodu, neka ponašanja likova (i glavnih i sporednih) ne deluju previše logično a tu su i određene nejasnoće, čisto da situacija ne bude savršena.

Vidljivi su i neki klišei koji nemaju svoju svrhu osim zadovoljenja modernih standarda, kako na polju priče i obrta tako i na polju specijalnih efekata (fast moving head effect). Ipak, i pored toga što sam filmu nalepio nekoliko subjektivnih i objektivnih mana (plus – tu je i završetak koji mi se nije dopao, zapravo cela poslednja trećina) Goodnight Mommy ocenjujem relativno visokom ocenom. Njegovo gledanje itekako ima smisla a posebno za gledaoce koji preferiraju lepo skrojene i atmosferične horor drame. Film mnogo više pruža nego što mu možete zameriti a postoji mogućnost i da nećete (pre)rano zaključiti šta vas to očekuje na samom kraju filma.