Režija: Aaron Hann, Mario Miscione
Uloge: Julie Benz, Mercy Malick, Molly Jackson
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3118452/
Trailer: https://youtu.be/JAlpm2oRzy8
Pogledajte još: Cube (1997)
Za kraj ovog meseca, meseca u kojem sam opisivao isključivo 2014-2015 produkciju, evo jednog psihološkog trilera koji sadrži horor i SF elemente. Ono što je najzanimljive u vezi ovog filma je što Circle predstavlja gotovo savršen primer kakav može da bude jedan mikrobudžetni film a da on, osim što je zanimljiv, bude i prijatan oku (čitaj: da ne izgleda jeftino). Circle je napisao i režirao dvojac Aaron Hann i Mario Miscione a, po sopstvenim rečima, inspiraciju su pronašli u filmu 12 Angry Men iz 1957. godine. Da li ova dva filma imaju nešto zajedničko i koliko podsećaju jedan na drugi zaista ne znam ali znam da će Circle biti zanimljiv svima koji preferiraju psihološke misterije u stilu Cube ili Twilight Zone.
Film počinje kada se pedeset stranaca gotovo istovremeno budi na nepoznatom mestu, u mračnoj prostoriji čije se granice kriju duboko u tami i van domašaja njihovog vida. Svako se budi stojeći na za njega obeleženom mestu i ne može ga napustiti bez stroge kazne. Kaznu veoma brzo iskušava jedan od otetih i to upravo onda kada se drznuo uputiti van obeleženog kruga: istog trenutka je doživeo iznenadni udar munje nepoznatog porekla koji ga je direktno poslao na onaj svet (pre toga je njegovo beživotno telo odvučeno u dubinu tame). Dakle, prva lekcija je naučena, prostorija je ostala sa 49 ljudi a otkrivaju se i dodatne okolnosti.
Ispostavlja se da munja udara svakih nekoliko minuta i to onoga za koga preostali tajno glasaju. Ukoliko je rezultat glasanja nerešen održava se drugi krug „izbora” kada se glasa isključivo za osobe sa istim brojem glasova. Ukoliko pokušaju da varaju ili nameštaju glasanje nevidljiva sila to primeti, udarajući posred slučajno izabrane osobe, ili možda baš osobe koja i nije tako slučajno odabrana. Svaki potez munje, tačnije onoga koji ih je oteo i spakovao na ovo mračno mesto da bi igrali smrtonosnu igru, u većini slučajeva ima svoj smisao i poruku pa baš zato naši junaci moraju igrati po pravilima koja veoma brzo uspevaju da shvate.
Vremena je malo (munja nikada ne kasni!) a učesnika mnogo; u početku je prisutnima prilično lako da se opredele koga bi prvo trebalo smaknuti (strance, „obojene”) da bi vremenom izbor bio sve teži i sa mnogo problema i moralnih dilema. Nakon dežurnih krivaca i potencijalnih terorista na red dolaze „drugačiji” (homoseksualci, recimo), sledeći talas dirigovanih ubistava se sliva na pleća razvedenih i drugih „grešnih” ali ni tu nije kraj. Izbor je sve teži a razloga za slanje ubojite munje sve manje: kada se dođe do dileme da li je pogodnije likvidirati dete ili trudnicu film zaista postaje mučan za posmatranje, ali zar nije takav i život?
Circle upravo i jeste metafora života, u nekim momentima čak direktnija od legendarnog Cube. Veoma je zanimljivo posmatrati ljudska ponašanja u datim okolnostima i pokušaje spašavanja svoje zadnjice nauštrb drugih, pa makar to bila i nevina deca. Gotovo da nema veze da li je u pitanju bankarski službenik, sveštenik, bolesnica ili otac - svako koristi svoje metode da oformi klan (što treba da rezultuje prolongiranjem svoje smrti i životom dužim za pola časa) ili da izazove gnev drugih prema ničim izazvanoj žrtvi, što takođe dovodi do dužeg preživljavanja podmuklog. No, kao i u svakoj situaciji i ovde ima onih koji će se žrtvovati za druge.
Oni koji deluju kao najdominantniji veoma brzo gube svoju harizmu i umesto da postanu vođe skončavaju mnogo ranije nego što bi da se nisu isticali. S druge strane, neki koji nisu na sebe skretali pažnju preživljavaju do samog kraja, što je opet vrlo životna taktika koju možemo primetiti u brojnim sferama života. Rasprave među likovima postaju sve agresivnije i sve manje se biraju sredstva ali za nekom dubinom ili opširnošću naprosto nema vremena: mora se razmišljati brzo a delovati efektno i to isključivo - verbalno; ukoliko se zakasni munja namenjena nekom drugom može neočekivano pogoditi upravo slatkorečivog govornika.
Organizator ove mučne igre ostaje nepoznat do samog finala kada prisustvujemo i najspektakularnijim scenama ali scenama koje su najslabiji deo filma, kako sadržinski tako i vizuelno. Mislim da je poruka filma morala biti direktnija i jasnija (barem sudeći po prisutnim gledaocima kojima se pojavio sasvim vidljivi upitnik iznad glave). Lično sam pretpostavljao da će završetak ići u sličnom pravcu ali sam očekivao ipak nešto više. Iako sam u određenim delovima filma uživao više nego tokom gledanja filma Cube završetak Kocke mi se ipak više dopao iako je bio misteriozniji.
Oko vizuelnog izgleda filma se ima najmanje reći: on je jednoličan jer se gotovo kompletna radnja dešava u jednoj mračnoj prostoriji. Ipak, na izgled nećete toliko obraćati pažnju jer će vam ona biti odvučena na stalne rasprave i strepnju ko je sledeći na meti munje koja udara u redovnim intervalima. Sama munja nije previše kvalitetno animirana ali zvuk donekle popravlja stvar. Autori u kasnije toku filma ne koriste toliko animaciju ubistva već se mnoga od njih dešavaju van vidokruga gledalaca, što bih inače kritikovao ali u psihološkom filmu može da prođe. Više animacija je vidljivo u već pominjanom finalu a komotno je moglo i bez toga.
Glumačku postavu ne čine poznata imena (barem meni poznata) ali je svako pružio svoj maksimum i veoma ubedljivo odigrao nekoliko dodeljenih mu minuta. Zbog prirode filma, gde svako na raspolaganju ima određeni broj minuta pre nego što skonča, Circle ne sadrži glavnog glumca već samo nekoliko njih koji se malo više ističu i gomilu sporednih karaktera (većina likova i nema imena jer nije stigla da se predstavi). No, svaki od tih likova je ovde vrlo ubedljiv i deluje prilično realno i životno. Ipak, meni je najsimpatičnija mala devojčica koja gotovo da ne progovara ali na njenu sudbinu verujem da niko neće ostati ravnodušan.
Circle se možda neće svideti svakome jer ne sadrži ono što bi prosečan gledalac horora ili fantastike očekivao od jednog filma. Umesto efekata, dinamike ili krvi ovde ćete posmatrati diskusije na temu politike, ekonomije, rasizma, seksa, rodne ravnopravnosti i ostalog ali diskusije koje na koncu uvek imaju istu dilemu: zašto nekoga ubiti a zašto ne. Ma koliko ljudi u ovom filmu izgledali vrlo sebično ili poput zveri prava istina je da bi oni u datoj bezizlaznoj situaciji bili još veće. Dovoljno je pogledati dnevne informativne emisije i dešavanja širom zemlje i sveta pa shvatiti ko je najsebičnije, najpodmuklije i najagresivnije stvorenje na planeti.
O ukusima se ne raspravlja medjutim jedva sam pogledao do kraja, ali sa tipa 20% kapaciteta mozga. Jedan od najdosadnijih i beskorisnijih filmova u poslednjih 10 godina, ako ne i duze. Likovi samo prde u nedogled, sve se desava u jednoj sobi, klise likovi, a sam sistem glasanja tako nelogican i zapetljan da nisam ni pokusavao da pratim. Ocena: jako lose.
ReplyDelete