HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Nick Willing

Uloge: Olivia Williams, Matthew Modine, Antonia Clarke

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3484800/

Trailer: https://youtu.be/3xVGUC-RBM4

Pogledajte još: The Skeleton Key (2005)

Altar (iliti drugim nazivom The Haunting Of Radcliffe House, što možda bolje oslikava radnju) je britanski horor film koji počinje vrlo obećavajuće. Već prvi kadrovi sumorne jorkširske prirode koje vidimo tokom najavne špice učiniće da svaki iskreni ljubitelj horor filmova sa tmurnom atmosferom (a britanski su upravo takvi) ostane prikovan uz ekran do samog kraja. Nažalost, film ne uspeva da opravda očekivanja gledalaca koji zbog odličnog starta i pefektne lokacije s pravom očekuju nešto originalnije, zanimljivije i strašnije. Altar nikako nije loš film ali mu u gotovo svakom segmentu fali malo začina (čitaj: sposobnosti i talenta autora) da bi bio bolji i da kod većine gledalaca ne bi automatski po gledanju pao u zaborav.

Dakle, sam uvod prikazuje svu sumornost jorkširske periferije i nepregledna prostranstva sa usamljenim građevinama koje su kao stvorene za jedan horor film. Upravo takva građevina je i Radcliffe House, staro kameno zdanje na obroncima šume, zdanje koje trenutno nema vlasnika i za čiju prodaju je direktno odgovorna Meg Hamilton (Olivia Williams - The Last Days on Mars, The Sixth Sense). Meg je angažovana od svog poslodavca da organizuje restauraciju ogromne stare kuće i da je dovede u stanje koje će biti dopadljivo i prihvatljivo bogatom kupcu.

Meg dolazi u staru kuću skupa sa svojom porodicom, suprugom Alecom (Matthew Modine) koji se trudi da revitalizuje svoju posrnulu umetničku karijeru, te ćerkom Penny (Antonia Clarke) koja boluje od asme i sinčićem Harperom (Adam Thomas Wright). Porodica će tu živeti narednih nekoliko meseci dok traju radovi a to će im pomoći i u finansijskom smislu. Dok Meg pokušava da upristoji ruinirane prostorije, zamandaljene tavane i memljive podrume Alec se trudi da napravi umetničko delo koje će mu konačno doneti slavu i profit. Sve se menja sasvim slučajno kada Meg otvori vrata tavanske prostorije, vrata koja su prikucana iznutra.

Nijednog gledaoca neće iznenaditi saznanje kako ova kuća ima mračnu prošlost i tajne u koje ne bi trebalo zabadati nos. Kada sasvim slučajno zlo unutar kuće bude aktivirano običnom (slučajno puštenom) kapljicom krvi stvari kreću u nepredviđenom i neobjašnjivom toku, barem za samu Meg. Njen suprug u narednim danima postaje prilično otuđen i distanciran, posvećen iskuljučivo svome radu. Ćerka doživljava brojne košmare i priviđenja, kućom počinju da odzvanjaju čudni zvuci koji naizgled dopiru niotkuda a pojavljuju se i neznani gosti koji unose još veći nemir u inače staloženu i poslu posvećenu Meg.

Gledaocima je sve ono što budu videli u daljem toku filma veoma poznato i mnogo puta viđeno a zanimljivo može biti prisećanje filmova u kojima smo videli slične scene. Sav dijapazon poteza aktera i sve horor scene koje vidimo u Altar smo videli u brojnim possession i haunting filmovima a segment filma koji se tiče oca i sina je dobrim delom prekopiran iz The Shining. Deluje kao da autor filma ovo nije ni krio pa se jedna karakteristična scena iz legendarnog filma pojavljuje i ovde, u nešto drugačijem, modernijem obliku. Da li su ovakve pozajmice dobrodošle ostavljam vama na procenu.

Mnogo značajnije je to što autor nije smogao snage (ili nije imao sposobnosti) da započeto na valjan način dotera do kraja. Osim što je priča u početnom stadijumu dosta predvidiva u daljem toku ona postaje ne toliko konfuzna koliko nedorečena i u (jorkširskoj) magli. Davni tragični događaji, životi bivših vlasnika i legenda koja kruži okolinom (čija su posledica i ova dešavanja Hamiltonovima) nisu dovoljno istraženi i detaljno prikazani. Gledaocu tako ostaju nejasni motivi pojedinaca (sa obe strane) i razlozi njihovih određenih poteza. Zbog toga sve povremeno deluje neubedljivo i pomalo plitko a priča ovlaš ispričana i smandrljana.

Na polju horora je stvar takođe nezadovoljavajuća. Iako je autor na raspolaganju imao odlično podneblje i perfektnu lokaciju sa vrhunski sumornom okolinom nije uspeo da je iskoristi na najbolji mogući način. On je efektno prikazao građevinu kao živu, sa sve dišućim zidovima, ali je na polju strave negde nešto zakazalo. Ima tu zvukova, škripe, otvaranja vrata i prozora ali nijedna scena nije strašna u velikoj meri. Scene u kojima se dešavaju neobjašnjive stvari i pojavljuju paranormalne pojave takođe nisu ubedljive a iskrivljeni filteri koji prikazuju zaposednutog su sramotno jeftini i gotovo pa amaterski. 

Završetak filma mi se dopao ali cenim da neće svi gledaoci podeliti moje impresije. Čak i ukoliko vam se on svidi to je slaba uteha jer je zbilja šteta što je rezultat tek prosečan kada je bilo uslova za barem 7/10 kvalitet filma. Meni lično su mnogo čudnije nejasnoće i nedorečenosti priče od samih efekata ili razvoja likova (koji se dešava pomalo na prečac) jer je to uz malo više truda i pažnje moglo vrlo lako biti izbegnuto. Altar (The Haunting Of Radcliffe House) nije potpuni fijasko i ne savetujem njegovo obavezno preskakanje ali vam garantujem da će vam veoma brzo nestati iz sećanja.