HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Robert Clouse

Uloge: Joe Don Baker, Hope Alexander-Willis, Richard B. Shull

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0076516/

Trailer: https://youtu.be/mtzNaNlKhzA

Pogledajte još: Dogs (1976)

Za prosečnog gledaoca filmovi na temu pas-ubija-čoveka se dele na one pre i posle filma Cujo, snimljenog po knjizi Stephena Kinga. The Pack je jedan od boljih pre-Cujo fimova a isti sam pogledao na predlog čitaoca Olivera. U pitanju je američki triler horor film o najboljim čovekovim prijateljima koji mu više nisu najdraži kućni ljubimci (što je i veoma uspeli tagline filma - Last summer they were pets. Now they are predators). Film je snimljen po istoimenoj noveli Davida Fishera a adaptaciju scenarija i režiju je odradio Robert Clouse.

Film se odigrava na jednom kanadskom ostrvu i prati nekoliko turista, pecaroša i meštana, te njihove porodice, tokom tragičnih kišnih noći kada su se našli na udaru razjarenog i ubilačkog čopora pasa lutalica. Zavisno od tržišta i vremena pojavljivanja filma on nosi i druge nazive koji jasnije oslikavaju dešavanja (The Long Hard Night, The Long Dark Night i Joe Don Baker vs. the Dogs of Darkness) ali je film ipak najpoznatiji po originalnom nazivu pa se pojavio i ovogodišnji istoimeni film slične teme (poluremake).

Dakle, psi ubice. Ukoliko se malo bolje razmisli ovakvi filmovi imaju svoju svrhu i publiku a možda efektnije deluju na gledaoca od nekakvih paranormalnih karakondžula. Zašto izmišljati raznorazne kreature, spodobe, duhove, čudovišta i demone kada se većina ljudi boji sasvim „običnih” razjarenih pasa. Iz ovog razloga The Pack može biti mnogo ubedljiviji po publiku od mnogo maštovitijih horora ali tome svakako ide u prilog i to što je urađen vrlo pristojno i ozbiljno.

Samo ostrvo (Seal Island) izgleda vrlo autentično i uspeva da ubedi gledaoca da je odsečeno od ostatka sveta. Filmu dodatno pomaže i vreme snimanja jer ne postoji drugi način komunikacije sa kopnom osim radio aparata čija antena usled oluje biva oštećena. Pretpostavljam da bi moderni film na istu temu sadržavao niz glupih situacija gde nestaje signal mobilnog telefona ali takođe pretpostavljam i da bi novi film pored kvalitetnije fotografije bio inferiorniji u opštem vizuelnom utisku.

The Pack naprosto odlično izgleda upravo zato što je star skoro 40 godina. On poseduje šmek starih vremena i filmova koje je srednja generacija gledala u svom detinjstvu, još za vreme stare Jugoslavije. Gotovo kompletan kasting je zadovoljavajući a uključuje široku lepezu šarolikih likova koji se razlikuju po svojim osobinama i karakterima. Upravo zbog ovoga njihove reakcije i potezi u situaciji opsade, kada preživeli budu saterani u kolibu koju je teško braniti, nisu uvek najlogičniji i predvidivi ostatku ekipe.

Ono što film diže na viši nivo i što mi je bilo najzanimljivije tokom gledanja su sami psi. Psi nisu sasvim obični jer pokazuju nekakve rudimentalne znake inteligencije, te uspevaju da se na začuđujuće brz i efikasan način grupišu, organizuju i komuniciraju. Napadaju čoporativno i ne biraju svoje žrtve a tela nesrećnika ostavljaju unakažena. Posmrtni ostaci turista nisu uvek jasno vidljivi ali scene jesu zastrašujuće jer sam film deluje prilično ozbiljno a njegovi likovi uspevaju da zainteresuju gledaoce i nateraju ih da strepe za njihovu sudbinu.

The Pack se ne trudi da jasno ukaže na razlog zašto su se psi odmetnuli od svojih gospodara i rešili da im na brutalan način oduzmu živote. U nekoliko navrata filma, a i sam tagline govori isto, kaže se da su to psi koje su turisti ostavili nakon piknika na ostrvu i nisu želeli da ih vrate kući. I tužna scena sa ostavljanjem psa na početku filma govori u prilog činjenici da je glad i bes prema ljudima najverovatniji razlog njihove agresije. Međutim, psi izgledaju dosta besno, prljavo i ozleđeno pa povremeno deluje kao da su zaraženi besnilom.

Najzanimljivije u ovom filmu je upravo ponašanje i kretanje pasa a vrlo često sam se pitao kako su neke scene uopšte snimljene. Dresirani psi se ovde podrazumevaju ali petnaestak dresiranih, iskeženih i besnih pasa nije nešto sa čim se da raditi a rezultat je ovde povoljniji nego onaj sa ljudskim delom ekipe. Kao sušta suprotnost pomahnitalim zverima su neki od likova koji su sasvim bestrebno predstavljeni kao ljudske karikature. Može da zasmeta i neadekvatna reakcija pojedinaca, posebno u završnoj trećini fima.

Naposletku sledi zaključak: The Pack je vrlo dobar i napet film koji poseduje odličan setting, ima nekoliko odlično režiranih scena (najefektnija je ona u VW „Bubi” kabrioletu), dobru glumačku postavu i sasvim ispravnu poruku filma zbog koje završna scena trpi na ubedljivosti.