HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Eli Roth

Uloge: Lorenza Izzo, Ariel Levy, Aaron Burns

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2403021/

Trailer: https://youtu.be/FcpYPu9M3bw

Pogledajte još: Cannibal Holocaust (1980)

Posle dugo čekanja došao je trenutak da pogledamo The Green Inferno, „najnoviji” film Elija Rotha. Pre nego što se zapitate kako jedan režiser može da izbaci dva filma u jednoj kalendarskoj godini (drugi je Knock Knock) znajte da je The Green Inferno snimljen još 2013. godine ali je zbog problema sa produkcijskom kućom čekao na pojavljivanje sve do ove jeseni. Mnogo bitnije od kašnjenja je kvalitet filma, tim pre što su očekivanja dodatno uvećana samim njegovim nazivom. Pojam „the green inferno” je više puta korišten u kultnom horor filmu Cannibal Holocaust čime je gledaocima sugerisano (ali ne samo time već i Rothovim izjavama) kako je ovaj film duhovni naslednik kultnog dela.

The Green Inferno nije remake filma Cannibal Holocaust već pod izgovorom kako je u pitanju omaž čitavom jednom kanibalističkom horor podžanru (koji je naročito bio popularan 70-ih i 80-ih godina) pokušava da bude Cannibal Holocaust XXI veka. Moguće da će ovaj Rothov film pokrenuti lavinu kanibalističkih filmova ali je definitivno jasno da neće steći nikakav kultni status. Ko želi kultne filmove moraće da se vrati nekoliko decenija unazad; ovaj vek ne služi za stvaranje kultnih dela već za pozajmljivanje ideja i zaradu zelembaća.

Uvod u The Green Inferno je prilično zanimljiv i uspeva da ispoštuje neke moderne standarde. Prikazuje se naivnost (u ovom slučaju američke) omladine i lakoća pristupanja raznoraznim pokretima (u ovom slučaju ekološkim) koji imaju prilično mutne ciljeve i sumnjivu pozadinu. Studentkinja Justine pristupa upravo jednom ovakvom pokretu i već nakon nekoliko dana sa grupom aktivista kreće put Perua kako bi svojim delovanjima sprečili seču stabala i proterivanje lokalnog plemena domorodaca.

Posmatranje delovanja ekoloških aktivista, kao i delovanja same organizacije i njenog vođe je zanimljiviji deo filma. Ovim segmentom se The Green Inferno vrlo dobro naslanja na svog uzora iz 1980. godine a prava je šteta da se ovde sve i završava. Ekipa studenata aktivista na svom povratku završava u amazonskoj šumi, baš u komšiluku plemena kanibala koje iznenađeno večerom sa neba zarobljava preživele. Gledalac u tom trenutku zna šta ga očekuje: kasapljenje pojedinaca, planovi za bekstvo i dosta brutalnosti u režiji gospodina Rotha.

Da krenem prvo od dobrih stvari. Fotografija u ovom filmu je odlična a Amazonija nikada nije izgledala lepše i zelenije. Pravo je uživanje posmatrati zelene snimke iz vazduha tokom uvodne špice a kada se kamera spusti na tlo vizuelni utisak tek pomalo splašnjava. Film vizuelno izgleda gotovo odlično, postoji dosta lepih scena prirode, reka, brzaka i divljih životinja pa bi ljubitelji prirode, posebno one netaknute, trebali da uživaju. Režija je korektna ali bez nekih razloga za preteranu pohvalu. Više je za pohvalu što se film odvija po danu i što su gotovo sve scene savršeno vidljive.

The Green Inferno nije sniman u found footage stilu ali se kamera u pojedinim delovima filma trese skoro kao da jeste, da bi se povećala napetost koje ovde u principu nema. No, veći problem predstavlja ono što kamera snima a ne kako snima. Ukoliko imate velika očekivanja od ovog filma sva je prilika da ćete se razočarati jer brutalnosti ovde ima ali manje nego što se očekivalo. Mišljenja sam da ukoliko neko (a pogotovo autor Rothovog renomea) želi da snimi film koji je omaž/rimejk/nastavak jednog od najbrutalnijih filmova svih vremena mora da se više potrudi.

Da li je put u Peru i Čile koštao mnogo, da li je produkcija isisala budžet ili je Roth počeo da misli i na cenzuru i PG rangiranja, tek, The Green Inferno ne da ne može da se po brutalnostima približi Cannibal Holocaustu već ne može ni prvom delu filma Hostel. Uvodno ubistvo i komadanje tela nesrećnika u domorodačkom selu je grafički atraktivno i definitivno najspektakularnije u filmu. Od tog trenutka gledalac očekuje još veće masakre i brutalnosti ali autor svakim sledećim ubistvom pravi korak ili dva unazad.

Prilikom ubijanja i komadanja je vrlo primetno da su u pitanju lutke, veštačka koža, veštačka krv i drugo. Tu su i nerealna klanja, animirani insekti i slično. Kada sam kod insekata moram spomenuti ubisvo mravima ubicama koje uzbudljivije deluje na papiru nego u filmu. Čak i neke scene koje su nedvojbeno posveta uzorima (nabijanje na kolac a'la Cannibal Holocaust) izgledaju suviše jadno, prikriveno, grafički neatraktivno, inferiorno u odnosu na original a verovatno su ubačene u film isključivo kao naprasna konekcija sa pomenutim uzorom.

The Green Inferno od svog uzora „pozajmljuje” i najneatraktivniji deo a to je prikaz domorodaca. I u originalu je ovih delova bilo previše a u ovom filmu domoroci izgledaju još manje autentično. Naravno, vaš recezent nije uživo video nijedno pleme kanibala iz Južne Amerike pa ne može tvrditi da ovako obojadisano pleme zaista ne postoji. Pripadnici plemena imaju crvenu kožu, ne kao da su Indijanci već kao da su se farbali u uskršnjoj farbi za jaja, a tek nekoliko primeraka plemena je u drugim bojama, i to oni primerci koji su visoko na društveno-kanibalističkoj lestvici.

Osim što nemaju uvek jasna pravila ponašanja i što njihovi rituali nemaju nekog smisla osim za stvaranje vulgarnih scena kanibali se odlikuju i time da ne nose odeću ali nisu sasvim goli. Oni uvek nose neke lančiće, krpe i improvizovane grudnjake, gaće, suknje što im zaklanja stidna mesta a kada je u kadru neko ko je frontalno nag kamera mu se fokusira na njušku ili „nevulgarni” deo tela. Još više poražavajuće deluju Amerikanke koje su skinute radi seksualnih rituala i obreda ali opet nisu kompletno nage.

Nije da sam morao da vidim kompletno nagu Lorenzu Izzo (ali naravno da ne bih imao ništa protiv, čak štaviše) već ovakav izgled filma ne deluje previše realno, čak i kada ga ne poredimo sa Cannibal Holocaustom. Što se same Lorenze Izzo tiče opet je dobila posao preko veze i to mi naravno nije smetalo; Lorenza je dovoljno talentovana, lepa i prija oku u svakom smislu pa mi ne bi smetalo da se i nadalje pojavljuje u svakom suprugovom filmu. Ostatak ekipe je prosečan i niko se ne izdvaja ni po glumi ni po igranom karakteru.

The Green Inferno s jedne strane karakterišu zanimljivi delovi, poput prvog kanibalističkog ručka sa očnim jabučicama i jezikom kao delikatesom ili scena sa tetovažama (pažljivo pratite ovaj deo filma!) ali i neopevanim glupostima koje samo potvrđuju teoriju da je deo Rothovog karaktera ostao na nivou 14-godišnjaka. Ovde prvenstveno mislim na kompletne „smehotresne” scene sa marihuanom, neumesnu scenu masturbacije (koja je zbilja budalasto objašnjena) i scenu dijareje, koja zaista ne znam čemu služi i kome može biti smešna.

Završetak filma može biti malo razočarenje jer smo sasvim sigurno očekivali nešto spektakularnije. Nemojte gasiti film po kretanju odjavne špice jer sledi još nekoliko sekundi filma i apsolutno neprirodna najava mogućeg nastavka. S obzirom da zaista verujem kako će oni koji cene Cannibal Holocaust i oni koji su vole Rothove prve radove biti razočarani grafičkim elementima The Green Inferno, kvalitetom i brojnošću specijalnh efekata, te uopšte njegovim sadržajem sumnjam da će do ikakvog nastavka doći.