Režija: Michael Storey
Uloge: Aaron Ashmore, Haylie Duff, Lucy Hale
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1109583/
Trailer: https://youtu.be/qu51kiiDDDE
Pogledajte još: Black Rock (2012)
Čitalac Footy u Srcu mi je preporučio još jednu triler horor misteriju, ovoga puta pod nazivom Fear Island. U pitanju je kanadski film snimljen za oko 4 miliona kanadskih novčanica od strane meni nepoznatog režisera i scenarističkog dvojca. To nije toliko važno, kao ni da je prvobitni naziv trebao biti Deep Cove, već je mnogo važnije da film predstavlja skoro pa dobrog predstavnika svog podžanra. No, nisam se mogao oteti utisku da su neke mane ovog filma vrlo lako mogle biti izbegnute da je presudila logika, međutim, presudila je želja za šokantnošću i preokretima, kao što to moderni trendovi nalažu.
Nakon konfuznog prologa sledi malo pojašnjenje situacije: na izvesnom ostrvu se desio masakr a samo jedna devojka je preživela. Upravo tu devojku posmatramo u policijskoj stanici, a kasnije i bolnici, kako daje izjave detektivu i psihijatru a ove izjave su svojevrsni flashbackovi iz kojih saznajemo ranija dešavanja. Ovakav stil naracije mi vrlo prija iako ima svojih mana, od kojih je najupadljivija ona da lik koji pripoveda naprosto ne može znati sve to što mi gledamo a čemu je on navodno lično prisustvovao.
Uglavnom, jednog lepog dana na ostrvo je brodićem pristala grupica studenata kojoj je ovo izolovano mesto bilo kao stvoreno za sex, drugs & rock'n'roll (sa izuzetkom ovog poslednjeg - klinci odavno nemaju ukusa kada je muzika u pitanju). Mladići i devojke odsedaju u brvnari jednog od njih a sve što se dešava u narednim minutima stvara uslove za ono što će se desiti u nastavku. Osim što mlađarija ima vrlo turbulentne međusobne odnose (smuvani, raskinuli, napaljeni, posvađani) na ostrvu živi i sumnjivi polubrat jednog od posetilaca.
Ipak, najzanimljivije je da ekipa nije stigla sama na ostrvo već se na brodu zadesio i jedan slepi putnik, putnica štaviše. Dotičnu klinku ekipa skoro i ne poznaje ali je prihvata kao sestru/drugaricu/jahačicu (kako ko) što je samo jedan od problema rupičastog scenarija. Veoma brzo počinju da se dešavaju ubistva klinaca koji stradaju jedan po jedan, kao na traci. Na gledaocu je da isprati stradanja posetilaca ostrva i neuspele alkoholne žurke i da pokuša da odgonetne ko bi mogao biti misteriozni ubica.
Još jedna karakteristika rupičastog scenarija je što se likovi neprestano razdvajaju, čak i kada za time nema nikakve potrebe. Nekada gledalac to može da proguta ali često pomenute scene nemaju nikakvog logičnog osnova (recimo, kada ranjeni momak mora da spava na spratu pa zatim „nestane”). Problematično je i što ubicu naši junaci ni na trenutak ne vide, čak ni kada je na bukvalno nekoliko metara od njih (krađa „oružja”) a tu su i neke scene slučajne koincidencije (Tylerovo ubistvo).
Na polju misterije Fear Island polovično funkcioniše. Deo misterije je vrlo očigledan od samog početka, i vrlo lako ga je prozreti, dok se drugi, finalni deo, ne može predvideti i takav završetak će pozdraviti makar oni gledaoci koje on ne podseća na neke mnogo poznatije uzore. Završetku se može dosta toga prigovoriti ali neću ići u detalje jer ne bih želeo da otkrivam stvari koje bi narušile vaše potencijalno gledanje i upropastile iznenađenje. Neke stvari u finalu su morale biti ispeglanije jer se ovako dobio šok ali se upropastila logika.
Glumački ovde niko nije odskočio ali se niko ni negativno ne izdvaja, što je dobro. Gledaoci horora će prepoznati neke poznate njuške ali neće biti nagrađeni i scenama za pamćenje. Iako je ostrvo kao stvoreno za jedan ovakav film, i vrlo efektno i lepo izgleda, scena ubistava gotovo da i nema jer se sva dešavaju van ekrana. Akteri samo otkrivaju ubijenog a gledaoci otkrivaju da 4 milona kanadskih zelembaća ipak nije dovoljno za nekakve specijalne efekte ili za glumca koji efektno može da odglumi smrt.
Fear Island je vredan gledanja ali od njega ne očekujte ništa spektakularno. Neophodno je da zažmurite na neke njegove rupe u scenariju ali i da se naoružate tolerancijom na nelogičnosti. Film jeste zabavan, misteriozan a na trenutke i napet ali neke gledaoce može podsećati na mnogo poznatije filmove (The Usual Suspects, I Know What You Did Last Summer). Da li je vaša deviza „bolje dobra kopija nego loš original” ili tražite originalnost po svaku cenu pravo je pitanje.
Sve što si napisao je na mestu. Jedino mi je krivo što nisam mogao da čujem tvoje stručno mišljenje o poslednjoj trećini filma. Ali to je s razlogom cenzurisano, zbog već pomenutog razloga. :-)
ReplyDeleteI još želim da pozdravim sav tvoj trud koji ulažeš u ovaj blog. :-)
Hvala na pozdravu i lepim rečima :) Što se tiče poslednje trećine filma glavni problem je u policajcu i samoj istrazi. Svako ko je makar nekada pogledao nekakvu policijsku TV seriju zna da je ovakvo finale događaja nemoguće i da policija ima svoje metode u identifikaciji lica. Osim ovoga film sadrži neke urnebesno loše scene, kao što je dolazak roditelja i prepoznavanje lica na tabli. Negde u ovom rangu je i ubistvo zmijom.
DeleteMnogo si iskusniji od mene , pa samim tim i zahtevniji. Neke greške sam i sam uočio, dok za ostale si mi ti otvorio oči.
ReplyDeleteFilm mi se dopao zbog dinamike, preokreta i ambijenta. :-)
Uuuuu...Sad kad pomenu Dezurne krivce, moram ovo odgledati kako znam i umem, iako mi film delovao po opisu kao najobicniji teen slasher (Dzejson, Majers, Letrfejs, Pogresna skretanja).Ocigledno nisam u pravu. :)
ReplyDelete