Režija: Stanley Kubrick
Uloge: Jack Nicholson, Shelley Duvall, Danny Lloyd
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0081505/
Trailer: https://youtu.be/3b726feAhdU
Pogledajte još: Carrie (1976)
Ovoletošnji snežni serijal nikako ne može da prođe bez jedne horor legende koja se odaziva na ime The Shining. Pretpostavljam da nema iskusnijeg horor fana koji nije pogledao ovaj horor film nastao po istoimenog noveli čuvenog Stephena Kinga. The Shining mnogi svrstavaju u sam vrh horor žanra i teško da ćete igde naći relevantnu listu Top 10 horor filmova u kojoj ga nema, često i u samom vrhu. Za one starije preporučujem da ponove gledanje ovog filma a onim mlađim čitaocima poručujem da je zaista u pitanju jedan od najboljih horor filmova ikada i film koji naprosto ne smeju da propuste. The Shining sam odgledao više puta do sada ali poslednji put pre skoro deset godina. Nakon nedavnog ponovnog gledanja ovo su moji utisci...
Knjiga. Novela The Shining je treća Kingova knjiga u karijeri a njen uspeh ga je promovisao u jednog od vodećih pisaca horor žanra. Odlična knjiga u rukama odličnih scenarista i režisera (Kubrick/ Johnson) naprosto nije mogla da omane. Iako se knjiga i film u nekim delovima razlikuju to nije uvek na štetu knjige. Gledaocima koji je nisu čitali ovo neće nimalo smetati. Zanimljivo je kako King nikada nije bio zadovoljan ovom verzijom filma i da je upravo zbog toga lično umešao prste u istoimenu mini seriju iz 1997. godine.
Promene. Neke promene koje su urađene u odnosu na knjigu su isključivo kozmetičke prirode, da bi se film modernizovao i približio tadašnjem gledaocu, dok su neke promene prilično krucijalne i važne za kompletan utisak. Umesto živice u filmu je lavirint od žive ograde a umesto spektakularnog vatrenog finala film pruža mnogo napetiji i atmosferičniji metaforički završetak koji se dešava upravo u tom prelepom a jezivom lavirintu.
Režija. Za Kubrickovu režiju i kameru u ovom filmu je zaista malo reći da je maestralna. Prosto neverovatno deluje tako jednostavna kamera koja strvara tako dobru, napetu i jezivu atmosferu. Film sadrži mnogo odličnih trenutaka u kojima kamera prati likove (pogledati Dannyjevu vožnju kroz hodnike ili praćenje Jacka kroz lavirint) ili se nalazi između likova (scena između Jacka i Wendy, od pisaćeg stola uz stepenice). Svi kadrovi, sva praćenja likova, zoomovi, prelazi su jednom rečju - perfekcija.
Fotografija. Kao i mnogo puta do sada napisaću sledeće: stare nedigitalne kamere su mnogo više odgovarale horor filmu i stvaranju karakterističnog kvaliteta fotografije i kolorita. Današnja tehnika jeste naprednija, jeftinija i dostupnija (što je kontraproduktivno dovelo do pada kvaliteta horor produkcije) ali šta vredi kada sve izgleda dozlaboga sterilno. Fotografija i kamera u 70-im i u 80-im je ona prava što za sobom vuče i lakše stvaranje preko potrebne atmosfere.
Muzika. Za stvaranje atmosfere ovde nije odgovorna samo kamera već dobar deo zasluga nosi i odlična muzika, verovatno jedna od najboljih u žanru ikada. Muzika se kreće od orkestralne do zaglušujuće u trenucima psihičkog sloma junaka ili nadolazeće kulminacije. Uz glasno pojačane zvučnike doživećete da vam se zaista muti u glavi od svih tih napadnih zvukova čime možete barem da naslutite i zamislite šta se Jacku odigrava u glavi i podsvesti.
Lokalitet. Hotel u kome se dešava radnja filma je odlučujući element za stvaranje izuzetno jezivog filma. Ogromno i prazno zdanje koje je odsečeno od civilizacije deluje zastrašujuće i tokom sunčanih dana dok po dolasku snežne oluje pokazuje svoje pravo lice. Neki detalji vezani za hotel ostaju nejasni nakon gledanja filma ali se dobar deo stvari može naslutiti. No, najvažnije je da vizuelno sve deluje odlično, od ogromnog hola na ulazu, preko hotelskih soba, hodnika i trpezarija pa do spoljašnjeg lavirinta, ostave i šupe.
Horor detalji. Iako The Shining ne poseduje klasične horor scene (sadrži tek jedno ubistvo za razliku od knjige koja ih ne sadrži) film je prošaran kratkim „udarima” jezivih flashbackova koji se tiču davne tragedije koja se desila u hotelu i sposobnosti junaka, pre svih Dannyja. Verujem da ste dve jezive devojčice bliznakinje svi već videli a tu su još i kadrovi sobe 237, misterioznih mrtvih ljudi ili - meni najjezivija scena u filmu - reka krvi koja izvire iz lifta. Definitivno jedan od najefektnijih kadrova u hororima ikada.
Doba. Ovo je slučajnost (film je snimljen tri godine nakom pojavljivanja istoimene novele) ali za horor fanove vrlo dobra slučajnost. The Shining mnogo bolje funkcioniše početkom 80-ih nego što bi funkcionisao danas. U filmu nema tableta, kompjutera ili mobilnih telefona kojima bi Wendy pozvala pomoć. Komunikacija se odigrava preko radio stanice što daje poseban retro šmek ali i stvara osećaj odsečenosti od ostalog sveta. Vizuelni identitet tog doba veoma odgovara filmu i prija oku, posebno starijim gledaocima.
Jack Nicholson. Šta reći o Nicholsonovoj ulozi a što već nije rečeno. Naprosto - ne postoji glumac koji bi bolje odigrao pisca koji ima kreativnu blokadu, lečenog alkoholičara koji na izolovanom mestu poludi i želi da izmasakrira svoju porodicu (kao što ne postoji bolji glumac od njega za ulogu Jockera ili vukodlaka - Wolf 1994). Njegova metamorfoza jeste premalo nagla ali zato odlično izgleda i Jacka u njegovoj ludosti je pravo uživanje posmatrati. Da li posmatramo umetnika ili ludaka pitanje je sad; uostalom, granica je uvek bila tanka.
Shelley Duvall. Za mene je ovaj put pravo otkrovenje upravo Shelley. Od Jacka sam očekivao vrhunsku glumu ali me je iznenadila Duvall u svojoj nepravedno zapostavljenoj ulozi gde se od mirne, skromne i povučene domaćice pretvara u hiteričnu majku koja se svim silama trudi da spasi svog sina iz kandži poludelog oca i zastrašujućeg ambijenta zdanja. Shelley je simpatična, obična žena koja nam automatski postaje draga i bliska. Veoma je čudno kako nakon ovog filma nije napravila uspešniju karijeru ali je definitivno jasno da je Shelley verovatno najbolja final girl ikada.
Danny Lloyd. Klinac koji glumi Dannyja se više nije pojavljivao na filmu ali je u The Shining zaista na visini zadatka. Osim što deluje izuzetno uverljivo i simpatično klinac prilično dobro glumi a postaje vrlo zastrašujuć kada u film uvede svog „prijatelja” Tonyja kome pozajmljuje jeziv glas. Ništa manje nisu strašne ni scene kada ponavlja „redrum”. Definitivno jedan od talentovanijih i strašnijih klinaca u horor filmu.
Ostatak glumačke postave. The Shining je film u kojem svaki glumac pruža vrhunsku glumu, bez obzira o koliko epizodnoj ulozi se radi. Prosto se gledalac ne može odlučiti koji mu je epizodista efektniji i ubedljiviji, da li misteriozni barmen Lloyd, konobar koji izgleda kao stari ubica iz istog hotela ili Dick Hallorann koji deli isti dar sa Dannyjem. Ovako izgleda vrhunski kasting u horor filmu, horor filmu koji je nastao pre pojave silikonskih „lepotica” i hiperprodukcije.
Misterija. Određeni deo kadrova i dešavanja u hotelu je vrlo misteriozan a značenje nekih scena ostaje pod velom misterije i nakon nekoliko gledanja filma. Svako može da shvati neka dešavanja na svoj način a može i da pročita knjigu koja će neke detalje definitivno pojasniti. U svakom slučaju, The Shining je nepredvidiv i šokantan a oni mlađi gledaoci koji ga pogledaju videće koji to film kopiraju svi ti psihološki horori snimljeni poslednjih sezona, pa i decenija.
Zaključak. The Shining je film koji apsolutno svaki horor fan mora pogledati i za čije negledanje apsolutno nema izgovora. Da li se film svideo Kingu ili nije u ovom slučaju apsolutno nije važno, važno je da The Shining predstavlja jedan od najboljih horor filmova svih vremena. Osim nekoliko nejasnih momenata u filmu je sve za čistu desetku pa u skladu sa tim je i data konačna ocena. Da bi se uverio u Kingove reči uskoro ću overiti i istoimenu seriju iz 1997. godine.
+ atmosfera i lokalitet, unutrašnjost hotela
+ Nicholson, Duvall i ostatak glumačke postave
+ mnogo jezivih scena i kratkih kadrova
+ režija, kamera, fotografija, zvukovi i muzika
— neki nejasni momenti i druge sitnice
Ocena: 10/10
Drugo mišljenje (20.03.2020.)
Autor: Sabrina Demirović
Samoća ima način da zaludi čoveka. Neprekidan tok
nečijih misli, izolovana prostranstva koja se udvostručuju kao metaforičke
egzistencijalne krize, bezoblična ponavljanja iz dana u dan... Otuda je nastala
vekovima stara izreka da je bolje graditi mostove nego zidove. To je bahato
zapažanje staro koliko i vreme, ali nista manje važno za svoju prevalenciju. Od
demonskog besa u brdima, sve dok ga nije Isus oslobodio tereta, do gospođice
Havisham koja je u svojoj venčanici oblikovala Alfreda Packera i njegove
kanibalističke podvige u zlatnoj zemlji u Koloradu, istorija je preplavljena
pričama čija je moralna moć impozantno velika. Rezultati se razlikuju u njihovim
detaljima, ali konačni ishod je isti: u svima nama postoji ludilo, ludilo koje
može doći do te tačke da ne možemo da se izborimo sa njime.
Sam osećaj filma i ta atmosfera čini da Kubrickov
rad bude tako beskrajno fascinantan a istovremeno otporan, pozivajući na
interpretativnu analizu. Tihi, zastrašujući krici očaja zbog nezamislivosti i
upornosti životnih demona teraju našeg glavnog lika sve dublje u očaj, a na
kraju i u potpuno stanje dementije.
Naravno, priča samog filma je poprilično zastrašujuća
ali nije naročito upečatljiva. To je kao neka priča o duhovima smeštena u
velikom hotelu, a ne u nekom, recimo, gotičkom dvorcu. Jack, lečeni alkoholičar
i pisac pristaje da zauzme poziciju zimskog čuvara u hotelu Overlook - letovalištu
koje bi zbog svoje izuzetne udaljenosti moralo biti zatvoreno od novembra pa
sve do aprila meseca. S njim su njegova supruga Wendy i njihov mali
Opšte je poznato da Stephen King mrzi adaptaciju svog
romana iz 1977, što je poprilično zanimljiva činjenica, jer je ova adaptacija
verovatno i najslavnija od svih njegovih. Možda je razlog tome što Kubrick sve
Kingove adaptacije smatra jako dobrim, čak i boljim od izvornog materijala, ili
pak zamera Kubricku na Jackovoj transformaciji samog lika koja je mnogo drugačija
u knjizi. Treba napomenuti da film nije o tankoćudnosti zavere koja se
postavlja na svoje mesto. Ovde se radi o raspoloženju, atmosferi i sposobnosti
formalne tehnike da se stvori opipljiv osećaj lakog nemira. A u ovome je film
gotovo bez premca.
Dostignuće ovog filma je posebno upečatljivo kada
se primeti koliko je tempo zapravo „glacijalan” i koliko su retke te scene užasa,
retke ali poprilično upečatljive i verovatno ko je gledao ovo izvanredno
ostvarenje pamtiće ih dugo, dugo vremena. Mnoge od tih scena stvorile su
neizbrisive slike u našim sećanjima. Krv se sliva niz zidove, Jack lomi vrata
sekirom, bliznakinje u hodniku, Dannyjeva stalna ponavljanja reci „Redrum!
Redrum!”... Ali, uglavnom, film prikazuje raspad porodičnih veza i mentalnog
zdravlja glavnog lika, koristeći vizuelne i slušne komponente da cela sutuacija
izgleda fascinantno zastrašujuće. Uzmimo za primer hotel Overlook. To je ogromna
građevina sa brojnim sobama i hodnicima. Nema nikakvog smisla, zar ne? Međutim,
Kubrick je poprilično oprezan sto se toga tiče, i gledaocu nikada ne pruža osećaj
celokupnog rasporeda hotela, ili relativnog rasporeda jednog prostora u odnosu
na bilo koji drugi. Kao rezultat toga, čini se da se orijentacija hotela stalno
menja, sa određenim sobama koje se naizgled ne mogu uklopiti sa strukturom koju
smo posmatrali. Ovo se suptilno poboljšava postavljanjem prozora i vrata tamo
gde to logično ne bi trebalo biti, tako da se stiče utisak kako je Overlook
predstavljen kao građevina iz mašte koja ne može postojati. Ipak, Kubrick nam
pruža konkretan osećaj individualnih prostora svojim elegantnim kadrovima. „Plivajući”
kroz sobu u Koloradu, zlatnu sobu, Torensove stambene prostore, kuhinju, imamo
jasnu sliku o tome kako sobe izgledaju, a kada se iznova i iznova vraćamo u
njih, čini se da su manje više iste.
Kubrick takođe koristi tehniku koja se danas
uglavnom ignoriše: rastvaranje.U početku filma, tranzicije se često izvode tako
da se sporo rastvaraju, pridajući filmu mutni, sanjivi kvalitet koji je
istovremeno i hipnotičan i nejasno alarmantan. Ali kako film napreduje i ludilo
se nastavlja sve većim intenzitetom, rastvori postaju sve ređi, kao u sceni gde
Jack progoni svoju ženu i dete sekirom kroz hotel i susedni lavirint. Rezultat
toga je osećaj konkretnosti za neprestani teror koji se itekako primećuje. „Sanjivost
rastvarača stvorila je budnu noćnu moru.”
Veliku zaslugu za ovoliki uspeh filma i njegov
nesporni kvalitet imaju, naravno, i njegovi glumci. Nicholson je vrhunski
odradio svoj deo posla. Manijakalan odsjaj u njegovom oku i zaluđeni luk odbrva
odaju utisak inteligentne ali nestabilne osobe koju je izuzetno teško
okarakterisati kao normalnog čoveka koji ima porodicu i živi od pisanja knjiga.
Njegova ludost se menja između katatonije besa i vesele anarhije na način koji
je zaista zastrašujući. Podjednako dobra je i Shelley Duvall, rekla bih. Pored
izuzetno teške uloge gde većinu vremena provodi plačući i vrišteći, Shelley ima
retku kombinaciju odlučnosti i slabosti zbog koje se veruje da njen strah od muža
i osećaj da mora učiniti ono sto je neophodno kako bi njen brak funkcionisao, i
na kraju, da zaštiti svog sina od istog. Sporedni likovi oko Jacka su takođe
vrhunski osmišljeni. Oko njega se stvaraju kao insinuirajuće prikaze, ohrabrujući
sve njegove najmračnije impulse.
Sve ono na kraju sto se izdešavalo u hotelu i
dalje ostaje jedna velika misterija za većinu gledalaca. Zašto se Jack odmah
zaljubio u hotel? Da li je osetio da je ranije bio tamo? Zašto se na kraju
pojavljuje na fotografiji iz 1921? Sve je to manje važno u odnosu na ono što
film zaista želi pokazati svima nama, a to je da su zlo i haos uvek okolo, da vire
iz prikrajka, posmatraju vas, čekajući pravu priliku da nas napadnu. Odvajaju nas
od prijatelja i voljenih osoba, topline doma i porodice, i vode nas u mračan i
hladan lavirint gde demoni mogu da se poigraju sa nama. Za mene, ovo je mozda i
najbolji horor film svih vremena, i jedan od retkih filmova kojeg sam ocenila
sa 10. Ovo je zastrašujući horor sa puno simbolike koju nije baš lako protumačiti
ako na njega gledate samo kao običan horor od kojeg ćete se naježiti.
Ocena: 10/10
Film odličan, knjiga još bolja
ReplyDeleteBiće uskoro i opis mini serije iz 1997. godine koja se Kingu više dopada i koja je rađena upravo po knjizi.
DeleteProbaću da je nadjem
ReplyDeleteBroj 1,sto se horora tice...
ReplyDeleteE ovo je horor. Konačno sam ga pogledao.
ReplyDelete10/10 Par stvari mi nije bilo jasno, al' ne mari. :-)
Psycho ili Rosemary's baby?
Koji od ta dva da pogledam sledeći? :-)
Psycho svakako, Rosemary's Baby sam gledao davno, možda ima tome četvrt veka, mogao bih se i njega podsetiti.
DeleteJesi citao mozda knjigu BUDJENJE od Stivena Kinga?Nije jos snimljen film, nadam se da hoce. :)
ReplyDeleteNisam čitao, ali ne sumnjam da će biti snimljen film, verovatno svako njegovo delo je filmovano ili će to tek biti :)
DeletePa nisam kraj najbolje shvatio, pretpostavljam da bih bolje shvatio kad bih radnju gledao, a ne zamisljao u glavi dok citam.Kazu da je najstrasniji njegov roman bas ovaj, a ja ga tako nisam doziveo.Sacekacemo film, pa cemo videti, snimice ga neko, valjda.Pozdrav. :D
ReplyDelete"Najstrasniji njegov roman" kažu za svaku novu knjigu bilo kojeg pisca, hype je odavno zahvatio sve pore horor društva :D Ne brini, biće sigurno istoimeni film, ali ko ti garantuje da će se striktno držati radnje knjige :)
DeletePa i to sto kazes.Ne verujem da moze da prevazice Sosenk, Zelenu mlju, Isijacanje, Mizeri, Kudza, i Keri.Ti filmovi ostaju za sva vremena sto se tice Stivena Kinga.Videcemo. :)
ReplyDeleteKjubrik je ovim filmom pokazao i dokazao dubinu ljudskog ludila. Zato je i odabrao lavirint za završnicu, kako se neko kreće lavirintom u početku izbor da li skrenuti levo ili desno deluje jednostavan, ali kako vreme prolazi sve je više pravaca i potencijalnih "izlaza", pa stvari postaju sve kompleksnije i zamršenije.
ReplyDeleteTime je Kjubrik hteo da skrene pažnju na tzv. "lavirint života", gde se čini da imate bezbroj izbora, ali je to varka, jer što je više izbora to je lakše napraviti pogrešan izbor.
To dokazuje i Džek koji na kraju filma ostaje zaglavljen i smrznut zauvek u lavirintu.