HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: LazRael Lison

Uloge: Judd Nelson, Tom Sizemore, Nicholle Tom

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3103412/

Trailer: https://youtu.be/i8ufAMrZNMA

Pogledajte još: Echoes (2014)

Private Number je nižebudžetni triler horor film u kome se radnja vrti oko pisca romana koji se bori sa kreativnom blokadom tokom koje ga proganjaju priviđenja. U jednoj sceni filma pisac doslovce kaže: „Želim biti Stephen King, želim napisati dvanaest knjiga nedeljno”. Upravo onoliko koliko ovaj pisac želi da bude King toliko se i režiser/scenarista Private Numbera (izvesni LazRael Lison) trudi biti i King i umešan autor (triler) horor filmova. Dobar deo truda pomenutog autora jeste pao u vodu ali ovaj film i dalje ima da ponudi dovoljno toga ljubiteljima misterija, trilera i obaveznih preokreta.

Dakle, kreativna kriza i blokada inspiracije. Private Number nije prvi film koji se bavi ovom temom pa tako i ne donosi mnogo toga novoga: dok mu se supruga bavi novootvorenom prodavnicom pisac dane provodi pokušavajući da iscedi suvu drenovinu iz svoje inspiracije i napiše nastavak svog uspešnog romana prvenca. Reči izlaze i pojavljuju se na ekranu laptopa ali je broj popušenih cigareta mnogo veći od broja rečenica teksta kojima je pisac zadovoljan.

Tu je još nekoliko sasvim „neočekivanih” sitnica: pisac ima bračnih problema (supruga ga pritiska da konačno dobiju bebu), ima alkoholnu prošlost (prošao je rehabilitaciju i godinu dana je trezan) a počinje da vidi zastrašujuće prikaze po stanu. Ispočetka sve pripisuje premoru, nešto kasnije uzdržavanju od alkohola a naposletku iskreno veruje da je stan naseljen duhovima koji nešto žele. Usled svih ovih pritisaka (ali i još koječega) počinje da se ponaša nepredvidivo i agresivno, paranoično i antisocijalno.

A sve je počelo misterioznim noćnim telefonskim pozivima koji su uvek imali samo jedno pitanje: „Remember me?”. Drugačiji glasovi su uvek pitali isto a u tome ih nije sprečilo ni gašenje i utišavanje telefona. Pisac se umesto pisanja knjige okreće istrazi u svojoj privatnoj režiji trudeći sa da odgonetne ko su ti glasovi koji ga telefonom zovu u gluvo doba noći i ko su prikaze koje vidi po stanu. Ispostavlja se da sve ima veze sa davnim ubistvima i sa lokacijom na kojoj se trenutno nalazi.

Ali to nije sve jer ovakvi filmovi moraju imati preokret. Preokret je glavni adut ovog filma a opet i glavni problem koji ga sputava u nastojanju da bude efektniji i šokantniji  jer je sve samo ne previše ubedljiv. U poslednje vreme preokreti kao da su apsolutno obavezni u sličnim filmovima pa se autori trude da na što spektakularniji i neverovatniji način šokiraju gledaoca ne obraćajući toliko pažnju na logiku i uverljivost dešavanja, što može da povredi inteligenciju gledaoca ako ovakve filmove tumači na realan način.

Kao nekakva neočekivana triler fikcija Private Number je odličan, međutim kada bi ga posmatrali od njegovog kraja prema početku sve bi vrvelo od nelogičnosti i znakova pitanja koja lebde u vazduhu. U ovo će se uveriti svi oni koji pristupe njegovom gledanju a što se tiče samog filma treba reći da on poseduje minimalističku glumačku postavu, tačnije: dva glavna lika i desetak što sporednih što statista. Većina radnje se odvija u kući ali ona ne poseduje horor atmosferu.

Tih nekoliko horor scena koje vidimo tokom filma naprosto nisu previše strašne, duhovi su animirani i više su tu radi onoga što sledi u finalu nego radi plašenja gledalaca. Ono što je mnogo ubedljivije odrađeno od samih duhova su fotografije ubijenih koje vidimo tokom piščeve samoistrage. Nisam siguran da li su u pitanju montirane fotografije ili autentični fotosi ali deluju vrlo stvarno i vizuelno potpuno drugačije od ostatka filma.

Private Number bi bio iznadprosečan film da se pripazilo na nelogičnosti u priči i kada bi sve scene koje se vide pre finala imale smisla i logike. Dakle, režiser LazRael Lison je korektno odradio posao ali je scenarista LazRael Lison delimično uprskao stvar. Ipak, ukoliko volite triler horor misterije a ne znate šta pametnije da gledate dajte šansu ovom filmu.