HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Paul Ziller

Uloge: Marc Menard, Carly Pope, Adam O'Byrne

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0896585/

Trailer: https://youtu.be/TT5TBJpFHec

Pogledajte još: Snow Beast (2011)

Nastavljam prikazivanje snežnih horora u ove vrele julske dane a ima li snežnijeg horora od onoga smeštenog na Himalaje i sa Yetijem himself u glavnoj ulozi? Yeti: Curse of the Snow Demon je trinaesti član dvadesetpetočlanog (?) serijala pod nazivom Maneater (poslednji u ovom serijalu nepovezanih filmova na temu monstera u divljini koji eating nevine ljude je Scarecrow). Yeti počinje scenom koja je kao preslikana iz poznatog filma Alive (1993) koji je snimljen po istinitom tragičnom događaju koji se desio 1972. godine. Ili što je mnogo bliže mlađim gledaocima - scenom raspada aviona koja je vrlo slična onoj iz prvog Final Destination.

Kao i u gorepomenutom filmu iz 1993. godine i u Yeti imamo ragbi tim koji putuje sa ili na utakmicu. Ne vredi lomiti glavu kako se to američki ragbi tim koji je putovao u Japan našao iznad Himalaja jer to i nije mnogo važno; jednostavno se morao naći iznad dotičnih planina da bi na njih pao. Spontano zezanje, šale i neuspeo humor mlade ekipe američkih (polu)uobraženih sportista (i sportistkinja?) prekida oluja u koju je avion upao. Piloti ne uspevaju da se izdignu iznad oblaka, udaraju u jedan od planinskih vrhova, otkidaju zadnji deo aviona a onaj prednji pada na snežnu planinsku čistinu.

Dosta putnika je odmah nastradalo a kao za inat (iliti za potrebe ovog filma) poginuli su apsolutno svi stariji članovi ekipe i sva posada. Preživeli su samo mladići i devojke koji moraju da se snalaze u snežnoj divljini kako znaju i umeju. Pozivanje pomoći nije moguće jer je radio-predajnik ostao ko zna gde u odlomljenom repu aviona a i da je tu ne bi bio upotrebljiv jer je temperatura vrlo niska. Osim niske temperature i nedostatka hrane problem za naše junake je i Yeti koji je jedva dočekao da uživa u mladoj američkoj ljudetini. Nego, nešto me zanima, čime li se ovaj Yeti hrani između dva pada aviona?

Već sam početak filma sa scenom u avionu jasno stavlja do znanja kojeg je produkcijskog ranga Curse of the Snow Demon. Pad aviona je jeftinije animiran a ako ste tolerantni na SyFy produkciju može da prođe (čitaj: ima još slabijih scena koje slede). Meni je veći problem predstavljao lokalitet na kome je avion pao jer nikako nisam mogao da se ubedim da su u pitanju Himalaji. Predeo jeste snežan i hladan ali ne ekstremno (film je sniman u Vankuveru) što za sobom povlači niz scena u kojima se naši junaci smrzavaju ali ne previše ubedljivo. Pretpostavljam da bi obučeni u vetrovke i dukseve izdržali pola dana na Himalajima, ne više.

Problematične mogu biti i neke duhovito-humoristične scene koje nisu sasvim uspele ali doprinose utisku da gledamo neki tinejdžerski film, što Curse of the Snow Demon u principu i jeste. Autor filma mnogo uspelije stvara scene moralnih dilema (standardna tema u sličnim filmovima - kanibalizam) pa je šteta što se na slične teme & dileme nije više usredsredio. Likovi su dosta klišeizirani, podrazumeva se pojavljivanje nametnutog vođe, sebičnog skrivaoca hrane, histerične devojke i neke četvrte osobe koja je glas razuma. Gluma nije na previsokom nivou i savršeno odgovara klasi ovog filma. Nijedan od karaktera se ne izdvaja niti svojom ulogom niti glumom.

Film karakteriše mestimično pristojna napetost, ipak dobar snežni ambijent (nisu Himalaji al' daj šta daš) i određena doza brutalnosti i starinskih krvavih specijalnih efekata. S druge strane, karakterišu ga i neke neubedljive situacije i nelogičnosti, što se kod ovakvih niskobudžetnih filmova podrazumeva. Recimo, spasioci koji su krenuli da pronađu ostatke letilice i potencijalne preživele helikopterom sleću a onda dva dana peške idu do klinaca pored olupine. Zašto nisu helikopterom diretno sleteli i pokupili preživele ragbist(kinj)e? Zatim, kada dođu sasvim blizu njih spasioci kampuju i dvogledom posmatraju napad Yetija. Ukoliko su već prišli toliko blizu da se sve jasno i krupno vidi dvogledom mogli su hodati i tih dva sata do mesta pada aviona.

Onda je tu i sam gospodin Yeti. Yeti je generalno posmatrajući prilično ojeftino skrojen. Većinu vremena to je čovek u Yetijevom kostimu koji se vrlo sporo i vrlo čovekoliko kreće po snežnoj podlozi a onda u nekim scenama on dobija animirani „oblik” koji se kretanjem, bojom, izgledom i blurom razlikuje od „fizičkog” Yetija. Nije mi najjasnije zašto je bilo potrebno snežnog čoveka animirati kada se (sasvim očekivano) nije moglo postići da animacija makar približno bude odgovarajuća Yetijevom nekompjuterskom izgledu. Kada je Yeti animiran super je brz i kreće se u ekstremnim skokovima, dakle sasvim suprotno sporom kretanju u svom neanimiranom izdanju. Yetijeva jazbina izgleda vrlo jeftino, sterilno i studijski, čak više i od unutrašnjosti olupine aviona.

Yeti: Curse of the Snow Demon ima hiljadu mana i ukoliko želite da mu priđete ozbiljno bolje ga izbegnite u širokom luku. Ovaj film vam se može delimično svideti samo ukoliko vam treba neozbiljna zabava smeštena u snežne predele i monster sa jeftinom maskom koji proizvodi relativno krvoproliće.