HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Pil-sung Yim

Uloge: Kang-ho Song, Ji-tae Yu, Hee-soon Park

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0462703/

Trailer: https://youtu.be/QocFZxYjJxs

Pogledajte još: Stalker (1979)

Antarctic Journal je prvi dugometražni film kasnije nešto poznatijeg južnokorejskog režisera Yim Pil-sunga čiji sam drugi film iz 2007. godine već opisao na ovim stranicama. U Antarctic Journal Pil-sung kombinuje psihološki horor sa klasičnim horor elementima i dramom a priču smešta u ekstremne uslove Antarktika. Svojevremeno je ovaj film napravio pompu u matičnoj zemlji prvenstveno zbog velikog budžeta (6.5 miliona $) ali nije doživeo veliki uspeh kod gledališta pa ni vratio uloženo. No, to ne znači da ga se danas, tokom užarenih dana, ne može sa uživanjem pogledati.

Antartic Journal prati grupu ljudi koja pokušava da stigne do tačke POI. POI (skraćeno od Pole of inaccessibility) označava najnedostupniju i najudaljeniju lokaciju koja baš zbog svojih geografskih svojstava privlači avanturiste, planinare i „adrenalinske zavisnike”. U ovom slučaju POI je određena tačka na Antarktiku koja je najudaljenija od obale i koja je samo jednom posećena davne 1958. godine od strane sovjetske ekspedicije. Južnokorejsku ekspediciju sastavljeno od 6 članova predvodi autoritativni kapetan koji zahteva posvetu i disciplinu dok su ostala petorica tu da sva njegova naređenja ispunjavaju.

Put do cilja teče po planu sve do trenutka kada jedan od članova pronalazi dnevnik nekakve prethodne ekspedicije. Dnevnik je smešten u kutiju i zakopan u snegu na obeleženom mestu, kao da je neko baš hteo da dnevnik bude pronađen. Ispostavlja se da je postojala još jedna ekspedicija u ovom području i to britanska 1922. godine. Član koji je pronašao dnevnik dobija zadatak da ga prouči i dešifruje, što zbog oštećenih stranica nije nimalo lako. Vremenom se pokazuje da osim što dele isti cilj dve ekspedicije poseduju i druge neobjašnjive sličnosti i dešavaju im se začuđujuće podudarnosti.

Najjači adut ovog filma je ambijent. Ambijent Antarktika je veličanstven a opet veoma zastrašujući i divlji u svoj svojoj beloj tišini. Povremeno tišina prerasta u zaglušujuću mećavu a ona rezultira pravim snežnim uraganima koji nose sve pred sobom. Dok jednog trenutka sve deluje vrlo vedro i sunčano (doduše sa temperaturom koja može da ide i do -80°C) već sledećeg se ne vidi ni prst pred nosom od snežne mećave. Svaki korak i svaki dan proveden u ovim uslovima ostavlja traga na članovima ekspedicije i to ne samo na telima već i na psihama.

Prvi počinje da puca vođa ekspedicije ali i kod ostalih članova su vidljive psihičke nestabilnosti. Ili možda nisu? Film pokušava da igra na nekoliko nivoa i zbuni gledaoca kako dotični nikada ne bi bio načisto da li se određene scene zaista dešavaju ili je sve to samo halucinacija u glavama promrzlih i izgladnelih članova ekspedicije. Da li ih pritiska teret tragične prošlosti ili zaista vide to što vide, da li su se izborili sa svojom savešću ili ih ona naprosto nagriza i ubija u ovoj klaustrofobičnoj ogromnoj beloj pustoši.

Sam put prema nekom famoznom cilju, žrtvovanje za nešto na šta možda nisu spremni i sa čime ne znaju šta da čine umnogome podseća na legendarni Stalker ali to nije jedini film na koji Antarctic Journal povremeno podseća (da ne upotrebim teže reči tipa „pozajmica” ili „krađa”). U filmu vidimo mnogo detalja koji se mogu videti u filmovima sa ekspedicijama u snežnim ekstremnim uslovima, kao i scena koje možemo videti u filmovima psihičkih preobražaja glavnih muških likova, otuđivanja i (samo)destrukcije. Film u svom središnjem delu čak vuče i na legendarni The Shining.

Naravno, sa pomenutom legendom Antarctic Journal ne deli odličnu glumačku ekipu. Ne mogu reći da su glumci ovde loši već da je scenario pomalo prerazvučen a dijalozi i monolozi prlično neprirodni i nerazumljivi. Povremeno deluje kao da su na Antarktik krenuli filozofi a ne avanturisti, kao da je cilj svakome da spozna svrhu života a ne da dopre do geografske tačke POI. Naravno, ovo poslednje je i bio cilj autora, da kaže nešto više i dublje od obične horor priče koja plaši mrtvim telima i ambijentom, pa zato Antarctic Journal možda može više da se svidi ljubiteljima (psiholoških) drama nego horora.

Film ni za trenutak ne izgleda previše studijski iako je definitivno jasno da je filmska ekipa bila svugde (Koreja, Novi Zeland) osim na Antarktiku. Ovaj film deluje izuzetno hladno i izuzetno vizuelno uverljivo, specijalni efekti su nešto malo slabiji i diskretniji, barem do poslednje trećine filma. Animacija ima i ubeđen sam da je moglo bez njih. Svi likovi poseduju nekakvu karakterizaciju ali je potrebno nešto vremena da se naviknemo na likove jer, kao i u svim azijskim filmovima, dosta liče jedni na druge. Zanimljivo je posmatrati preživljavanje ekspedicije i korištenje celokupne opreme u datim uslovima. Antarctic Journal u ovom aspektu poseduje čak i edukativni karakter.

Antarctic Journal je vizuelno impresivan film i to pre svega zbog svog ambijenta a ne zbog specijalnih efekata. Iako prvenstveno zamišljen kao drama i psihološki triler on poseduje dosta jezivih momenata a poseduje i nekakvu poruku za one koji hoće i mogu da je shvate. On poseduje i prerazvučenu i povremeno teško razumljivu priču i metaforički završetak zbog kojeg i dajem sledeću preporuku: Antarctic Journal preporučujem ljubiteljima snežnih ambijenata i malo dubljih psiholoških filmova dok onima koji samo žele običan horor film savetujem da ga zaobiđu.