HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Adam Robitel

Uloge: Jill Larson, Anne Ramsay, Michelle Ang

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3387648/

Trailer: https://youtu.be/uRZPHQ2eXgY

Pogledajte još: The Atticus Institute (2015)

Čemu li služi natpis na omotu filma „From the producers od X-Men and Trick 'r Treat” kada sam film ne liči ni na jedan od pomenuta dva? Mogu misliti zaprepašćenje kada neki klinac napaljen na iksmena ugleda scary staricu u found footage kvazi dokumentarcu koji je mahom lišen dinamike i šljaštećih specijalnih efekata. Ali, ako zanemarimo jeftine cover reklame na koje više niko ne obraća pažnju, The Taking of Deborah Logan je vrlo dobar film, čak odličan u nekim segmentima, za divno čudo. On pokušava da possession temi priđe na jedan realniji i drugačiji način ali to nije jedina razlika u odnosu na prosečan film na temu zaposednutosti.

Prva i osnovna razlika je da ovde ne gledamo tinejdžerku ili dete u glavnoj ulozi već stariju ženu, Deborah Logan. Njoj je nedavno dijagnostifikovana Alchajmerova bolest a pošto su troškovi lečenja veliki a novčanik prazan njena ćerka odlučuje da zaradi kintu angažujući ekipu koja snima dokumentarac o ovoj bolesti. Nakon međusobnog upoznavanja i useljavanja ekipe u veliku kuću na periferiji, i postavljanja gomile stacionarnih kamera i opreme, gledamo karakteristične probleme obolele osobe, gde je zaboravnost tek početak patnje pacijenta i njegovog okruženja. U prvom delu filma posmatramo Deborahino napredovanje bolesti, odlazak kod lekara i primanje terapije a film upoznaje gledaoca sa užasima ove bolesti. Nisam siguran koliko bolest izgleda baš onako kako je (u prvom delu filma) opisana ali to nije veliki problem: većina gledalaca će zaista barem na trenutak razmisliti o ovom oboljenju a celu problematiku zdravstvenog stanja starije gospođe neće morati da prati ili razume do najsitnijih detalja jer svi znamo da je ovde u pitanju ipak nešto drugo.

To drugo počinje da se ispoljava veoma brzo, kada Deborah počinje da se ponaša veoma čudno i neobjašnjivo, suprotno poznatim simptomima bolesti. Čak ni ponovno pregledavanje snimaka ne pomaže ekipi da shvati kako starija gospođa trenutačno menja mesto ili priča glasom i jezikom koji ne poznaje. Kada snimljeni gospođin urlik dešifruju i prevedu videće da je u pitanju nešto sasvim drugo; tu počinje istraga koja seže do nekih ranijih tragičnih događaja i osoba umešanih u njih. The Taking of Deborah Logan jeste found footage film ali film koji gledaoca ne muči neprestanim drmusanjem kamere. Ovaj film slobodno mogu da gledaju i oni koji ne podnose takav stil snimanja jer se većina događaja snima pristojno mirnim kamerama. Tek tu i tamo vidimo shaking a vidimo i nezaobilaznu boljku ovakvih filmova koja se zove Neispuštanje kamere iz ruku. Čak i kada je snimatelju ugrožena bezbednost i kada gleda nešto vrlo opasno što se kosi sa zdravim razumom on suprotno logici ne beži već stoički sve snima rizikujući svoj život ni sam ne znajući zašto.

Ambijent u kojem se film dešava je dovoljno jeziv, poput svake ogromne kuće na periferiji pune bezbrojnih soba, tavana, podruma i plakara, gde sumorna baštica i kućno groblje dođu samo kao bonus. Deo radnje se dešava u bolnici i rudniku ali je mali problem u nečem drugom. Budući da je ovo horor film a horor film, barem po autoru ovog filma, ne može da funkcioniše po danu - svuda je mrkli mrak, čak i ako za tako nešto nema previše razloga. Kompletna kuća u drugom delu filma je u mraku, jedina svetlost je svetlost kamere a još čudnije je da i deo bolnice nema osvetljenje jer se, kao, ne koristi. Čak i da se stara bolnička kuhinja ne koristi teško da bi neko odsekao instalacije i povadio neonke sa plafona radi nekakve uštede. Još jedna zamerka ide na račun zvučne neautentičnosti snimljenog materijala. Iako se film trudi da nas ubedi kako gledamo sirov materijal često vidimo da su strašne scene „obogaćene” napadnim zvučnim efektima. Ovo je nešto što uvek kritikujem, ne samo kod found footage filmova.

Srećom po gledaoce stvari za pohvalu je mnogo više. Kao najvažnije tu je kasting. Dok je ekipa koja snima dokumentarac tek prosečna ćerka je zbilja ubedljiva u ulozi prosečne Amerikanke srednjih godina koja izlaz iz teške situacije pronalazi u alkoholu. Njena gluma kao i kompletan izgled su vrlo prirodni i ona zaista deluje kao prosečna žena iz našeg komšiluka. Ipak, prva zvezda filma je Jill Larson u ulozi Deborah Logan. Od početnih kadrova filma stroga, elegantna, konzervativna i školovana gospođa Deborah se postepeno pretvara preko standardno zaposednute ženske osobe u nešto veoma zastrašujuće i jezivo. Sama suvonjava figura glumice izuzetno odgovara njenoj ulozi a majstori šminke su se potrudili da neke scene zaista izgledaju odvratno i zastrašujuće (highlight je scena sa bolesnom devojčicom u rudniku). Sasvim suprotno napadnim zvučnim efektima vizuelni se ne koriste za jeftina plašenja.

Bilo bi pogrešno opisati The Taking of Deborah Logan kao još jedan possession film jer on to nije. On je dovoljno drugačiji film na datu temu, dovoljno kvalitetniji i strašniji od većine sličnih filmova, naročito od novije found footage produkcije. Ja vam savetujem da ga pogledate, čak i ako niste fan ovakvog stila snimanja ili possession filmova, jer je dovoljno zanimljiv, kvalitetan, jeziv i ubedljiv. Podrazumeva se da treba da ga pogledate u gluvo doba noći, sa ugašenim svetlom.