HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Nicholas McCarthy

Uloge: Ashley Rickards, Naya Rivera, Catalina Sandino Moreno

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2597242/

Trailer: https://youtu.be/MzH7LpTPU9E

Pogledajte još: The Calling (2000)

At the Devil's Door, originalnog naziva Home, dolazi od režisera i scenariste Nicholasa McCarthya koji je pažnju na sebe skrenuo prosečnim filmom The Pact. I pored brojnih mana njegov prvenac je imao nešto privlačno u sebi zbog čega nikako nisam mogao propustiti sledeći film. Nakon gledanja Na Đavoljim Vratima tvrdim isto što sam tvrdio i nakon gledanja Pakta: Nicholas je mnogo kvalitetniji, talentovaniji i ubedljiviji kada drži kameru nego kada drži plajvaz. Mnogi hvale ovaj film i dižu ga blizu nebesa ali je meni bio samo delimično zanimljiv i efektan iz razloga koje ću navesti u daljem opisu. Zbilja je šteta da autor nije izvukao pouke iz svog prethodnika i snimio neki, ako ništa drugo, barem zanimljiviji film.

Tok At the Devil's Door nije konvencionalan, tj. razlikuje se od standardnog toka horor filma na kakav ste navikli. Makar u početku je neophodno pažljivo pratiti priču jer se radnja seli po vremenima i prati različite osobe. U podužem prologu filma gledamo naivnu i lepu tinejdžerku koja je prodala dušu đavolu. Zašto, pitate se Vi? Pa eto tako, iz dosade, jednostavno nije znala šta da radi od sebe. Dušu je prodala na nagovor svog dečka, jednom tipu koji živi u kamp prikolici u sred pustinje. Sledeća scena prikazuje neku nevidljivu silu koja proganja tinejdžerku po njenoj kući, nevidljivu silu koja živi u zidovima i inventaru, silu koja je bacaka po sobi i siluje (bukvalno i figurativno) sve dok klinka ne reši da sama sebi prekrati život.

Radnja se zatim seli u sadašnjost i prati mladu agenticu nekretnina koja pokušava da proda kuću u kojoj se desio „incident” iz prologa. Osim agentice film prati i njenu sestru te se povremeno vraća u prošlost i prati nastradalu tinejdžerku, tako da imamo tri paralelne priče koje se tu i tamo mestimično prepliću. Ovakvo odvijanje filma je dovoljno drugačije i originalnije od bilo čega što ste videli u prethodne dve-tri sezone, ali će neki gledaoci sve to doživeti kao suviše konfuzno te to oceniti filmu kao manu filma. Takođe, mnogima se neće svideti što film nema glavnog lika već nekoliko njih gotovo ravnomerno deli minutažu. Meni se ovakav tok filma svideo jer, ako ništa drugo, nije očekivan.

Manje mi se svidelo ono šta se krije iza prilično zanimljivog uvoda. Ma koliko At the Devil's Door u početku ličio na nešto drugačije on priča sasvim standardnu i prežvakanu priču o đavolu koji želi da se napari. Iz tog razloga je većina likova koje gledamo u filmu ženskog pola dok su muški likovi tu samo sporednog pojavljivanja radi. Da je autor ovog filma kojim slučajem žena ustvrdio bih da je u pitanju feministički film koji muški rod metaforično predstavila u obliku đavola koji siluje (sve odreda lepe i naivne) žene ali pošto je gospodin Nicholas muško tako nešto nije u pitanju, barem se nadam. To što muškaraca gotovo da i nema, a i kada ih ima su prilični retardi, meni nikako ne smeta, čak štaviše. Apsilutno podržavam da se u hororima uvek pojavljuju devojke i žene, a da svaki film sadrži jednu scenu sa glavnom akterkom u tuš kabini. Može i dve.

Film ne uspeva da se odvoji od svojih uzora niti da prikaže bilo šta novo pa tako u njemu vidimo gomilu scena koje smo videli u legendama ovakve tematike (Rosemary’s Baby, Omen) a svaka od ovih scena je inferiornija od uzora. Film je ubedljiviji i ozbiljniji od nekih iz novije produkcije na datu temu (recimo od lošeg Dying God sa Lance Henriksenom) ali tokom celog filma gledalac konstantno ima utisak da gleda nešto što je već gledao. Kada se premestimo na polje atmosfere, režije i kompletnog izgleda filma stvari stoje mnogo bolje. Režiser uspeva da stvori jezive ambijente, mahom u samoj kući nastradale klinke, i nekoliko napetih scena koje rezultiraju manje ili više predvidljivim jump-scare momentima. At the Devil's Door nije film koji je mnogo strašan već pokušava da prestraši gledaoca svojom pričom i atmosferom.

Film izgleda odlično, fotografija je maestralna, poneki pejsaži prelepi a ono što sreću kvari (barem starijim gledaocima) je nemaštovito korištenje specijalnih efekata. Po starom „dobrom” običaju vidimo standardne animacije za ghost ili possession filmove, senke u uvek mračnim prostorijama ili odraze nevidljivog zla u ogledalima. Prosto neverovatno da više niko ne uspeva da smisli neke originalnije ili barem ne toliko predvidive horor scene. Zamerku dajem i na nekoliko agresivnih zvučnih efekata. Atmosfera i kompletan štimung filma je na odličnom nivou, kompletan film poseduje neki depresivni ali uznemirujući ton pa je zbog toga još veća šteta što njegova sadržina nije ispratila izgled.

Završetak filma je takođe malo razočarenje. On jeste u funkciji priče ali ne poseduje neophodni klimaks i ostavlja otvoreno pitanje nastavka filma. Otvorene završetke nikako ne volim jer se kao gledalac pomalo osećam prevarenim; „pošteno” sam „platio” da pogledam piratsku kopiju filma i vidim zaokruženu radnju. Ako se već film višestruko isplati pa producenti reše da snime nastavak svakako će smisliti neku budalaštinu tipa prequel/sequel/reboot i servirati nam glumpavo nastavljanje bez obzira da li prethodnik ima otvoreno finale ili ne. Zameram filmu i što je dosta stvari ostalo nejasno i nedorečeno, i to ne samo vezano za finale filma.

Dve glumice koje su odigrale dve sestre su prosečno iskoristile svojih pola sata slave dok je mnogo bolji posao uradila Ashley Rickards koja je odigrala nastradalu tinejdžerku. Iako gotovo da ne izgovara ništa mimika i pokreti lika koji igra su ostavili bolji utisak na mene od bilo čega u ovom filmu. Ko zna, možda se dotičnoj smeši neka uspešnija karijera na filmu. Voleo bih da se uspešnije karijera smeši i autoru ovog filma jer se vidi da je dotični znalac sa kamerom i maher u stvaranju atmosfere (pa i scary scena). Nadam se da će u njegovom slučaju biti treća sreća i da će svojim sledećim filmom konačno pogoditi u sred mete.