HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Mick Garris

Uloge: Gary Sinise, Molly Ringwald, Jamey Sheridan

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0108941/

Trailer: https://youtu.be/qsMp2pZK-Cw

Pogledajte još: The Tommyknockers(1993)

The Stand je televizijska mini serija snimljena 1994. godine po istoimenoj noveli Stephena Kinga. Serija se sastoji od četiri jednoiposatna nastavka a svaki je drugačijeg naslova, tematski različit i u službi jedne hronološki ispričane priče, priče apokalipse i tradicionalne borbe dobra i zla. Režiju filma je odradio Mick Garris (Critters 2, Psycho IV: The Beginning, Sleepwalkers, Riding the Bullet, The Shining 1997) koji se praktično specijalizirao za ekranizaciju Kingovih dela dok je scenario potpisao sam King, koji se i pojavljuje u jednoj epizodnoj ulozi.

Kraj sveta kakav poznajemo je tek početak. Tema koju obrađuje The Stand je već viđena i vrlo stivenkingovska ali uvek zanimljiva za gledanje: smrtonosni virus beži iz laboratorije i već za nekoliko dana smanjuje populaciju Amerike na jednocifren procenat. Samo imuni ostaju u životu ni sami ne znajući zašto su „odabrani“. Sadržaj prve epizode (The Plague) opisuje paniku, histeriju i bezvlašće koje vlada širom država dok smrt kosi 95% građana. Radnja se fokusira na više gradova i lokacija prateći imune i njihovu umiruću okolinu, prikazujući čitav niz bezizlaznih situacija (naprimer, kako se spasiti ako ste imuni a zatočeni ste u zatvoru u kojem su svi čuvari pomrli). Scene panike, crnila, beznađa i straha su odlično i vrlo efektno snimljene a feeling epizode vrlo često zalazi na teren „poslednji čovek na Zemlji“ tematike.

Ono što može da zasmeta tokom gledanja prvog dela serije je manjak specijalnih efekata tako da nećete videti gotovo nijedno ubistvo ili krv. Da li je u pitanju poštovanje tadašnjih TV standarda (čitaj: cenzura) ili ograničeni budžet teško je reći ali je moje skromno mišljenje da se nekada na TV-u ipak nije moglo videti toliko brutalnosti kao danas. Drugi deo (pod nazivom The Dreams) već zalazi na teren paranormalnog, što od Kinga uvek možemo očekivati. Svi koji su imuni, a sada ih već ima dvocifren broj, sanjaju isti san, san o tamnoputoj baki koja ih doziva da se okupe na njenom imanju koje se nalazi u sred (sasvim očekivano za Kinga) kukuruznih polja. Tamnoputa baka je predvodnik Dobra dok je Zlo oličeno u liku Randalla Flagga, čarobnjaka i odanog sluge mraka koji se provlači kroz čak devet Kingovih romana. Flagg takođe privlači neke od imunih i to one sumnjivog morala i ponašanja, mahom kriminalce, kockare i zločince.

Dalji tok serije opisuje tradicionalnu borbu dobra i zla u kojoj možemo da predvidimo ko će, uz manje ili veće gubitke, pobediti; dok su se oni dobri stacionirali u mirnom gradiću i žive u mirnoći i dobroti poput hippie komune (ili nekakve kvazi-hrišćanske sekte) oni loši se nalaze u Las Vegasu. Svako pokušava da infiltrira svoje špijune i sluge u redove onih drugih i odnese konačnu pobedu a time i započne novu eru civilizacije i ljudske vrste. Najveća vizuelna mana serije je sam format slike koji odgovara VHS standardima iliti TV prikazivanju sredinom 90-ih. Ljubiteljima Kinga i starijim gledaocima ovo neće mnogo smetati ali mlađi gledaoci neće lako podneti 4:3 format slike na svojim full HD televizorima, malu rezoluciju i ispranije boje koje su rezultat korišćenja 16mm filma. Usled ovoga serija povremeno deluje suviše jeftino ali se posle određenog vremena gledalac navikava na to i ne pridaje mu mnogo značaja.

Takođe, ono što moram da zamerim je povremena prerazvučenost. Svi znamo da King piše preopširna dela koja se ponekad pretoče u prerazvučene filmove/serije, pa tako i u The Stand ima delova koji su suvišni i bez kojih bi serija mnogo efektnije funkcionisala. Tu pre svega mislim na predugačke scene zavođenja naivnog momka od strane lepe sluškinje mraka u trećoj epizodi (The Betrayal). Ove scene doprinose da film gubi na dinamici i tenziji a stvara se neki melodramski osećaj. Ipak, The Stand i pored mestimične melodrame srećom po gledaoca ne upada u zamku patetike pa će tako i oni koji preziru drame stoički podneti sve emotivne, srceparajuće i endworldovske scene koje mu King servira.

Ovome su svakako pomogle tri stvari. Prvo - tu je odlična gluma. Iako na spisku nema previše zvučnih imena njuške pojedinih aktera će vam svakako biti poznate jer su u pitanju iskusni glumci koji se pojavljuju u serijama i ne-holivudskim filmovima. Tako u glavnoj ulozi gledamo Garyja Sinisea (Mission to Mars) dok njegovu dragu igra Molly Ringwald (Cut, Office Killer). Od glumaca u značajnijim rolama (u filmu se pojavljuje preko 100 likova) vidimo Jameya Sheridana (u ulozi Randalla Flagga), Lauru San Giacomo, Ruby Dee, Miguela Ferrera, Rob Lowea, Raya Walstona, Bill Fagerbakke i Matta Frewera. U sporednim i cameo pojavljivanjima vidimo i samog Stephena Kinga, kao i Max Wrighta (ALF), Toma Hollanda (režirao između ostalog Child's Play, Thinner, The Langoliers), Johna Landisa, Sama Raimija, Kathy Bates, Eda Harrisa i druge.

Mnogo važnije od ovih imena je da bukvalno nijedan od aktera filma nije pružio ispodprosečnu glumu i svi izgledaju i deluju stivenkingovski uverljivo. Drugo - predeli u kojima se dešava film su odlično izabrani i zaista deluju apokaliptično i pusto. Neki kadrovi u prvom delu serije neodoljivo izgledaju kao studio ali i pored toga nemam velike zamerke na ovaj aspekt. Vizulni izgled i ambijenti su gotovo fantastični ukoliko zanemarimo format slike. I treće - muzika u ovoj mini seriji je odlična. Čini je kombinacija kantri i letargočno-depresivnih gitarskih tonova koji se savršeno uklapaju u tematiku, stil i radnju. Sama radnja je vrlo zanimljiva a brojnost likova ne doprinosi da se gubi fokus. Ni za trenutak (osim u onim delovima koje sam gore napomenuo) se ne gubi kontinuitet i nit priče; ona vodi gledaoca kroz preko 6 sati trajanja do samog finala koje je moglo biti spektakularnije i doziranije.

Kompletan aspekt sunovrata Las Vegasa je delimično nedorečen i zbrzan a brojnim gledaocima se nije dopao ni lik Randalla Flagga. I sam mislim da je bilo boljih rešenja a jedno smo kod Kinga videli nekoliko godina kasnije u sličnom filmu i formatu. The Stand ne sadrži nikakvu golotinju ili gore efekte ali sadrži sasvim pristojne, na momente i odlične maske i odlično izgledajuće leševe kojima su preplavljeni opusteli gradovi i rančevi na periferiji. Izgled Randalla Flagga kada pobesni i poprimi svoj default izgled je takođe vrlo dobro urađen a tek u nekoliko scena demonstracija njegovih moći je korištena animacija koja je bila zastarela čak i u vreme izlaska filma.

The Stand je odlična mini serija koju zaista vredi (ponovo) pogledati. I posle više od dve decenije nije izgubila na svom šarmu i kvalitetu a s obzirom na (ne)kvalitet novosnimljenih SF i horor filmova pretpostavka je da će The Stand biti kao staro vino - što bude stariji biće bolji. Ukoliko niste do sada gledali nijedan Kingov film, ili niste gledali ovaj - nemojte čekati već se prepustite jednoj od boljih Kingovih adaptacija. Kada dobijete verno prikazanu apokalipsu, pristojne ambijente i efekte, dobru glumi i mnogo zanimljivih i poznatih likova podnećete i nekoliko tehničkih nedostataka, a nakon 6 sati materijala biće vam žao kada ugledate odjavnu špicu. Nema boljeg dokaza od toga da je The Stand vrlo dobra ekranizacija.