HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Steve Wolsh

Uloge: Lachlan Buchanan, Puja Mohindra, Bryce Draper

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2207484/

Trailer: https://youtu.be/_nd-H-tVqSQ

Pogledajte još: Feast (2005)

Podnaslov ovog filma je "The lucky ones are already dead." Ne kaže se zašto su mrtvi srećni ali se samo po sebi nameće da je jedan od razloga i zato što neće morati da gledaju ovo smeće od filma. Muck je horor film napisan, režiran i produciran od strane izvesnog Stevea Wolsha što je i njegov debitantski film. No, Muck nije zamišljen kao usamljenik jer je šteta da ovakav „kvalitet“ ostane kao jedinac. Muck je središnji (?) deo planirane trilogije a da je đavo odneo šalu vidi se i na stranici gore pomenutog tipa gde uredno piše da radi na filmu Muck: Feast of Saint Patrick što je prequel filma koji opisujem. Ne završiti jedan film a onda snimati njegov prequel? I posle se neko čudi što ovakve filmove „nagrađujem“ ocenama a autore ocrnim za medalju.

Grupa tinejdžera se nalazi u močvari a misterioze ubice hoće da ih liše njihovih dosadnih života punih alkohola, droge, provoda, seksa i silikona. I to je to što se tiče zapleta. Nadalje gledamo kako se nekolicina antipatičnih likova spašava od ničim izazvanih ubica na standardne načine od kojih je najčešći vrištanjem. Film nam ne daje odgovore odakle likovi koje posmatramo u sred močvarne nedođije (ali tu će biti prequel da nam to razjasni, soproštenjem k'o da to nekog zanima) ali ni ko su tajanstvene ubice koje mogu ali i ne moraju da imaju veze sa paranormalnim. Njihov izgled, grupisanje i organizacija kazuju da tu nisu sve stvari čiste pa bi nam sequel tamo negde 2018. godine mogao dodatno razjasniti zašto su močvarni ljudi iskasapili silikonske lepotice a da ih pre toga nisu silovali. Znam da će brojni gledaoci provesti neprospavane noći u iščekivanju razjašnjenja ovih nemilih događaja ali šta je tu je – šta se mora nije teško.

Ne znam koliko godina ima gospodin koji je autor ovog filma ali je meni neprestano u mislima bio klinac iza kamere, napaljeni klinac koji je možda pogledao nekoliko horor filmova u životu (očigledan je uticaj novije horor produkcije) ali koji se nije omrsio o ženskinje čak ni kada im plati. Zato je tom klincu, pretpostavljao sam ja tokom gledanja, snimanje horora bio samo izgovor da dugotrajno bude u blizini lepih devojaka, da snima njihova obnažena i ovlažena tela, grudi i zadnjice, brišući penu koja mu curi na balava usta. Garant je tako, jer kako drugačije objasniti da ovde ima više silikona nego krvi, više žena nego muškaraca i više kadrova presvlačenja i kupanja nego ubistava ili bilo kakvog horora. Scene kada se naše junakinje kupaju (a to moraju da urade čim dođu u nepoznatu šumsku kuću; mrtve prijatelje podnose ali prljave silikone nikako) ili se presvlače traju u nedogled, bez ikakvog razloga.

Nije da mrzim devojke, čak štaviše, već kada poželim da ih gledam torrentujem neke druge žanrove. I uvek biram prirodne grudi a ne plastiku.  A kada želim da gledam horor film onda želim da gledam napetost, jezu i atmosferu a ne krupan kadar silikona kako se drmusaju jer ubice napadaju naše junake u automobilu (jedna od katastrofalnijih scena u filmu je prevrtanje automobila). Posle najdominantnijeg dela filma (higijena sponzoruša) sledi sledeći dominantni segment koji se odaziva na ime „besmisleni razgovori p'janih i uduvanih tinejdžera“. U ovim razgovorima, dosetkama, štosevima i replikama protiče suviše mnogo vremena ali se, istini za volju, zna desiti i da dotični lupe nešto duhovito. I poslednje – ima tu i nešto horor scena, sa sve pretamnom veštačkom krvlju i ubistvima koja se nikada eksplicitno ne vide, ne zato što je ovo neki cenzurisani film već zato što za više nije bilo novaca (sisate sponzoruše posisale budžet).

Zamerati ovako lošem filmu neprirodno ponašanje karaktera zaista nema svrhe ali je vrlo indikativno kako mlađe generacije (barem one koje su odgovorne za ovaj film) zamišljaju zabavu. Seksualne aluzije i razbacivanje štosevima nad mrtvim telima svojih prijatelja ne pokazuju samo amaterizam i osnovno nepoznavanje žanra kojim se ovde autor bavi već i površnost, otuđenost i materijalizam twitter generacije.