Režija: Wes Craven
Uloge: Neve Campbell, Courteney Cox, David Arquette
Film Scream iliti Vrisak ne treba podrobnije predstavljati jer verovatno ne postoji fan horora koji nije čuo za njega ili ga nije pogledao više puta. Mnogi tinejdžeri se kunu u ovaj film kao u nešto najbolje u žanru a ovakav hype je i doprineo da se Vrisku posvetim mnogo kasnije nego što bi trebalo. Šta ću kad ne volim izvikane filmove. Za one koji ne znaju Scream je režirao Wes Craven, autor legendarnog
A Nightmare on Elm Street, a po scenariju Kevina Williamsona. Film je zamišljen kao meta horor, poluparodija i omaž slasherima 80-ih godina prošlog veka i u tom smislu on izuzetno dobro funkcioniše. Kao pravi film, horor ili triler, Scream funkcioniše mnogo neubedljivije pa tako mislim da je on ipak precenjen, kao bilo koji meta horor, uostalom.
Radnja filma je smeštena u fiktivni američki gradić i prati nekolicinu tinejdžera (koje igraju glumci dosta stariji od teen doba) dok ih napada misteriozni maskirani ubica poznat pod imenom Ghostface. U starom dobrom Cravenovom slasher maniru tinejdžeri su ostavljeni sami sebi jer nemaju podršku od svojih roditelja, profesora ili snaga reda uopšte, barem dok ubistva ne uzmu maha a brojnost učenika počne drastično da se osipa. Ne samo zaplet već i gotovo kompletan uvog je preslikan iz originalnog ANOES što nikako nije slučajno; osim što je prvi deo film o Freddy Kruegeru jedan od najpoznatijih slashera on je takođe i začetnik serijala sa kojim se Craven ovde u više navrata obračunava. Jedna od urnebesnijih referenci na taj film je ona koju izgovara Drew Barrymore u uvodnim kadrovima („The first Nightmare on Elm Street was good but the rest sucked“), dok Wes nije izdržao da nam obučen u Freddyjevo odelo u jednoj sceni jasno poruči kako je Freddy Krueger zapravo on sam a ne oni drugi koji su snimali raznorazne nastavke.
Scream je tehnički na vrlo visokom nivou. Fotografiji, ambijentima, lokalitetima ili kastingu se ovde zaista nema šta prigovoriti jer sve šteka u najboljem redu i u skladu sa visokim produkcionim standardima. Film je vizuelno lak za praćenje jer, sasvim suprotno žanru filmova kojima se bavi, ni za trenutak svoju radnju ne smešta na mračne lokacije gde je malo toga vidljivo. Tempo filma je dobar, sa prilično malo praznog hoda i nebitnih detalja ali sa mnogo zanimljivih sitnica ili scena koje nas podsećaju na poznate filmove. Craven uspešno rukovodi kamerom ali se ne trudi da stvori bilo šta strašno, zadržava se na terenu komercijalnog tinejdžerskog hororčića gde su triler napete scene vrhunac koji iskusniji gledalac može dobiti. Ovo može biti primedba filmu budući da on ni za trenutak nije strašan; čak i scene sa Ghostfaceom, koje su pretpostavljam trebale biti strašne, to nisu. Umesto da baštini atmosferu teen slashera 80-ih Scream vrlo često više liči na jedan Beverly Hills, 90210, što s obzirom na vreme izlaska filma nije nimalo slučajno.
Prava vrednost Screama, a usudio bih se reći i jedina, su mnoge pozajmljene scene, rečenice, likovi i još mnogo koječega iz drugih, poznatijih filmova, što će svakako obradovati iskusnije gledaoce a one mlađe neminovno zainteresovati za neke legendarne filmove koji datiraju iz vremena kada oni nisu ni bili rođeni. Tako vidimo podsećanja ne samo na neka Cravenova dela već i na Halloween,
Psycho,
The Texas Chain Saw Massacre, Friday the 13th,
Carrie i mnoge druge. Uspeh filma Scream je doveo do oživljavanja slasher žanra ali i do prave najezde sličnih poluproizvoda (i meta horora) koji se trude da budu sarkastični, kritički i „pametni“.
Scream pametno koristi gotovo ceo dijapazon horor klišea pa kao takav postaje skoro definicija žanra. Ali kao što ni kod bilo kog slashera ne treba da postavljate pitanje plauzibilnosti radnje koju gledate to ne treba da činite ni kod gledanja Screama jer ćete zaključiti da u mnogim njegovim scenama nema logike a da je Ghostface u svakom pogledu inferiorniji u odnosu na najpoznatije killere u žanru.
Da ne bude zabune mislim da je Scream zaista dobar film ali da je njegov kvalitet i značaj ipak precenjen. No, film se pojavio kada je na tržištu bilo zaista malo sličnih filmova, pa i horora uopšte, kada je Craven i dalje bio eminentni režiser, kada su mobilni telefoni tek počeli da se omasovljavaju i polako ulaze u domove a autori filma su ovaj momenat vrlo pažljivo iskoristili koristeći uz sve to i blagodeti marketinga. Iako mnogi slave Scream i nagrađuju ga vrlo visokim ocenama moj favorit je i dalje A Nightmare on Elm Street, najbolji Cravenov film i verovatno jedan od najboljih horor filmova ikada.
+ odlična posveta slasher žanru sa brojnim referencama
+ pametna upotreba slasher klišea i citata iz filmova
+ izuzetni tehnički kvaliteti, fotografija, ambijenti, kasting
— nedovoljno strašan; Ghostface u dosta situacija nedostojan
— završetak; neke neuspele šale ili posvete legendama
Ocena: 7/10
Dopuna nakon drugog gledanja (09.01.2022.)
Kao pripremu za uskoro nadolazeći
Scream (2022) i što bolje poređenje novog dela sa starim nastavcima rešili smo
da pogledamo sve prethodnike. Naravno, prvo smo pogledali legendarni Cravenov
prvenac a onda (na naše veliko iznenađenje) zaključili kako je ovo jedna od
retkih dopuna nakon naknadnog gledanja gde ništa u gornjem opisu ne bismo ni
dodali ni oduzeli. Sa svim iznesenim pre skoro 7 godina se slažemo, do
poslednje zapete, pa i dalje mislimo da je Scream veoma zanimljiv i dinamičan za
gledanje ali da ostatak onoga što nudi u svom repertoaru malo kojeg iskusnijeg
horor fana može zadovoljiti. Makar ukoliko Scream posmatra ozbiljnim očima. Film
ni na trenutak nije strašan, čak ni u napetim nastupima teatralnog Ghostfacea,
pa nas i dan danas čudi kako se neko mogao plašiti ovog filma. On čak nije ni
smešan, mada uspeva izazvati nekoliko osmeha tokom svojih 114 minuta, više je
duhoviti omaž teen slasher filmovima ali ispričan na komercijalni način s kraja
90-ih. Mislimo da je neizbiljnosti svakako moglo biti u manjoj meri ali hej –
Scream je zanimljiv za gledanje, poseduje gomilu (ponekad i usiljenih) horor
referenci, sve je savršeno vidljivo, tehnički je besprekoran, danas već deluje
dosta retro (što mu je plus), ambijenti su lepi u stilu kraja 90-ih, ženski deo
kastinga je prijatan za oko (baš kao što muški deo kastinga nije) i to je
sasvim dovoljno da film ponovo zasluži istu ocenu – 7/10.
0 comments:
Post a Comment