HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Rupert Wyatt

Uloge: Andy Serkis, James Franco, John Lithgow

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1318514/

Trailer: http://youtu.be/f8D2NIGEJW8

Pogledajte još: Link (1986)

Stariji čitaoci će se sigurno setiti „zimskog bioskopa“ a jedan od filmova koji se u okviru istoga nekada davno prikazivao na jedinom TV programu bio je Planet of the Apes. Nisam baš siguran koji od delova starog serijala je prikazivan, pretpostavljam da je to bio prvi deo snimljen 1968. godine, ali sam se ja tada užasno plašio majmuna sa ljudskim karakteristikama, poput recimo početka filma 2001: A Space Odyssey iz iste godine. Uglavnom, nakon pet nastavaka snimanih od 1968. do 1973. godine pokušalo se sa Tim Burtonom i neuspešnim rebootovanjem 2001. da bi serijal opet krenuo ispočetka 2011. godine filmom Rise of the Planet of the Apes.

Reboot Planete Majmuna prati odrastanje šimpanze Caesara i njegov put od šume do civilizacije i natrag. Budući da je rođen u laboratoriji Caesar je sa mnoštvom drugih majmuna služio za medicinska ispitivanja u jednoj farmaceutskoj kompaniji. Istraživanje leka koji bi pomogao obolelima od Alchajmerove bolesti dovodi do toga da je Caesar natprosečno inteligentan majmun, skoro na pola puta između običnog majmuna i čoveka. Ključni trenutak nastaje kada nešto krene po zlu, projekat istraživanja se prekida a svi majmuni bivaju „neutralisani“. Beba Caesar biva sticajem okolnosti pošteđena a naučnik koji je radio na istraživanju (Will) ga krišom odnosi svojoj kući. Tu Caesar provodi naredne godine u priličnoj sreći, sve dok ne odraste i ne oseti zov prirode i instinkta. Uz to, Caesar će osetiti i represiju ljudskog roda na svojoj koži, a zahvaljujući sopstvenoj inteligenciji rešiće da to ne prođe nekažnjeno. Svestan leka koji je svojevremeno dobijao daće isti i drugim majmunima u azilu te će tako majmunska snaga biti pokrivena i inteligencijom koja će se manifestovati zajedništvom i dobrom organizovanošću protiv ljudi i njihovog režima.

Sam film je, kao i ceo serijal uostalom, žestoka kritika na raznorazne socijalne stvari, društvene pojave i uređenja, prvenstveno u američkim državama a onda i na svetskom planu. Vrlo su primetne levičarske i aniglobalističke metafore, kao i antifarmaceutska poruka. Rast multi-kompanija i isključiva želja za profitom su prikazani u radu i delovanju farmaceutske kompanije ali i ne samo to, jer verovatno nije sasvim slučajno da je Willov šef afroamerikanac. Za razliku od tamnoputog šefa željnog uspeha i njegovih nadređenih belaca koji su još željniji zelembaća tu je Will, glas razuma u jednoj takvoj kompaniji, što daje nadu da se svet ogrezao u glad za novcem ipak može jednog dana vratiti na stari moralni put. Van kompanije zaštitinik životinjskih prava i prava na njihov život u odgovarajućem okruženju je Willova devojka dok je neutralan sporedni lik Willow otac koga igra inače odlični John Lithgow (ipak više volim da ga gledam u drugim izdanjima). Rise of the Planet of the Apes poseduje još mnogo drugih anti-globalističkih, anti-režimskih i anti-industrijskih parola koje su sve dobro upakovane u naučno-fantastičnu emotivnu akcionu priču.

Ipak, sve ovo ne bi bilo tako dobro da nisu izbegnute dve stvari. Prvo, film ima jako malo praznog hoda i gotovo neznatni broj scena koje reda radi popunjavaju film. Dakle, gledanje filma ni za jedan jedini minut nije dosadno i nijedna scena nije višak već ima neki svoj smisao, metaforični ili za samu priču. I drugo, film je lišen proameričke patetike kakvom su vrlo često nafilovani visokoproducirani blockbusteri (setite se samo američkog predsednika koji vozi avion u Independence Day). Na vizuelnom polju ovaj film zaslužuje sve pohvale. Animacija Caesara i drugih majmuna je odlična a urađena je pomoću motion capture tehnologije i glumaca koji imaju veliko iskustvo u snimanju filmova koji su koristili istu tehnologiju. Animacija u ovom filmu je toliko dobra da bi upućivati bilo kakve zamerke bilo jako bezobrazno. I ostatak specijalnih efekata je odličan a većina ih se nalazi u finalu filma koje se dešava na Golden Gate mostu. Finale na mostu je vizuelni vrhunac filma dok se drugi vrhunac desio nešto ranije kada je Caesar prvi put izgovorio jednu reč, i to ne slučajno baš tu.

Filmu se zaista malo šta može zameriti a mislim i da je dobro izdržao test vremena jer sam ga ovih dana ponovo pogledao sa gotovo istovetnim ushićenjem i gotovo istovetnim utiskom kao onomad kada se pojavio. Nestandardna priča, vrhunski specijalni efekti i animacije, dobra gluma, akcija, metafore... Šta li se još može poželeti od jednog filma?