Režija: Matt Reeves
Uloge: Gary Oldman, Keri Russell, Andy Serkis
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2103281/
Trailer: http://youtu.be/3sHMCRaS3ao
Pogledajte još: Planet of the Apes(1968)
Ako je trogodišnje čekanje na nastavak nekog filma njegova najveća mana onda nema dvojbe da je u pitanju odlično ostvarenje. Dawn of the Planet of the Apes dolazi nakon trogodišnje pauze tokom koje su autori filma vredno radili da dostojanstveno i kvalitetno nastave ono što su započeli 2011. godine. Režija je ovaj put prepuštena Mattu Reevesu (Cloverfield, Let Me In) a pisanje scenarija povereno proverenoj tročlanoj ekipi. Rezultat koji je dobijen je vrlo dobar, čak i odličan, ali se ipak vide padovi u odnosu na original kao i, sasvim očekivano, drugačiji ton kojim film odiše. Ipak, s obzirom kakva otaljavanja posla gledamo kod raznoraznih sequela ovo je iznenađujuće dobar i zanimljiv film koji predstavlja samo malu kockicu u budućim ape/human odnosima.
Desetak godina nakon završetka prethodnog filma svet se suočava sa katastrofom koju je napravio smrtonosni virus „majmunske gripe“. Preko 90% populacije je umrlo a ono malo preživelih živi u kolonijama po ruševinama San Franciska. Preživeli su na njima nepoznati način imuni na virus a u ovom trenutku im je najvažnije da nekako revitalizuju ljudsku populaciju. Za koliko-toliko normalan život neophodna im je struja a brana koja bi mogla uz sitnije popravke da proizvodi električnu energiju se nalazi u središtu novostvorene civilizacije majmuna koju predvodi odmetnuti Caesar. Grupa majmuna pod njegovim vođstvom je dodatno evoluirala, postala još pametnija i organizovanija, došle su i nove generacije koje ni ne pamte ropstvo pod ljudima ili kontakte sa istima. Suživot između ljudi i majmuna bez ikakvog kontakta moraju biti promenjeni; ukoliko žele da elektrana proradi neki dobrovoljci moraju da pregovaraju sa vođom majmuna. I pored napete situacije sve prolazi bez većih problema, početno nepoverenje prelazi u poverljiviji odnos ali, nažalost, uvek se nađe neki majmun (u originalnom ili ljudskom obliku) koji će pokvariti sve i svet dovesti na ivicu rata.
Dawn of the Planet of the Apes sadrži čitav niz ape karaktera koje smo videli i u prethodniku (Caesar, Koba, veliki orangutan) kao i neke nove (Caesarova supruga i sin) a oko dotičnih se i vrti gro priče. Ljudski karakteri su sasvim novi a njih sačinjavaju Malcolm, pregovarač sa majmunima, koji sada živi sa novom porodicom čiji su svi članovi podlegli virusom. Koliko god da se autori filma trudili da gledaoca šokiraju ili sažale nad njihovom sudbinom to im ni za trenutak ne polazi za rukom, sve što uspevaju su mestimične patetične scene koje vapiju za boljom glumom ili premotavanjem. Ljudski karakteri su ovde sasvim bledi i gotovo nepotrebni kao pojedinci, tako da su i kvalitetni glumci ovde nedovoljno ubedljivi (oslaba Keri Russell ili začuđujuće neubedljivi Gary Oldman). Zvezde ovog filma su majmuni i gledaočeva simpatija ide na njihovu stranu. Caesar ubedljivo vlada svojim plemenom i kompletnim filmom tako da mu nijedan ljudski karakter u filmu nije ni do majmunskih kolena.
Film i dalje poseduje snažne metafore i pred gledaoca jasno stavlja poruku da našom planetom vladaju majmuni, u bilo kojem obliku. Takođe, film poručuje da je čovek vrlo malo, ako je i uopšte, odmakao od životinje ali i da uvek postoji glas razuma koji može da prevlada i pomiri dve nepomirljive civilizacije i kulture. Ovaj put nema metafora na razne druge stvari, naprosto jer civilizacije nama poznate ovde više i nema a film je dramski tok promenio u pomalo akcioni. Dobar deo filma protiče u akcionim spektaklima tokom trajanja majmunsko-ljudskog rata, za koji svi znamo da mora kad-tad da otpočne. Tokom ovih scena na ekranu se pojavljuje gomila animiranih majmuna a zaista je nepotrebno reći da svaki kadar izgleda više nego vrhunski. Gotovo dupli budžet filma u odnosu na prethodnika ovde je vrlo vidljiv ali i mnogo pametnije uložen nego u nekim drugim „naduvanim“ filmovima (nema velikih imena ali sve izgleda briljantno). Naprosto, Dawn of the Planet of the Apes je vanvremenski film koji verovatno neće nikada zastariti jer je njegova tema večna. On će se gledati i za nekoliko decenija pa je stoga zbilja šteta da nekim segmentima nije posvećeno više pažnje (razvoj i dubina ljudskih likova, naprimer).
I onda dolazi najveća mana filma koja glasi „ko će čekati do 2017. godine na treći nastavak“. Ali dobro, taman za dve godine opet pogledam prva dva nastavka pa nakon njih novosnimljeni, čisto da se podsetim radnje i uživam u jednom retkom (čak vrlo retkom) kvalitetnom američkom blockbusteru.
0 comments:
Post a Comment