Režija: Wes Craven
Uloge: Heather Langenkamp, John Saxon, Robert Englund
Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt0087800/
Trailer: http://youtu.be/jdb_HSvf2Zk
Pogledajte još: Halloween (1978)
Nekada davno, kada sam bio klinac, jedina šansa da pogledate neki horor film bio je odlazak u lokalni video klub i iznajmljivanje mutnjikave video-kasete sa standardnim žutim titlom i brojčanikom u vrhu ekrana. Pre nego što su nam roditelji kupili video-rekorder morao se iz videoteke iznajmiti i video player, priključiti na jedini TV aparat u kući a zatim prionuti na horor video maraton dok matorci nestrpljivo čekaju da protekne tih 24 časa i vrate se standardnom TV dnevniku i njegovim dodacima. Tih godina kada se u društvu spomenuo horor film prvenstveno se mislilo na Fredija Krugera, pa tek onda na „petak trinajesti“ ili „noć veštica“. Svi ostali filmovi bili su iza ove trojke a Freddy je imao počasno mesto na samom vrhu.
Klinci navučeni na horor bili su prosto očarani svim delovima Freddyja, iako su ga se zapravo plašili, gledali su loše kopije više puta, slušali pesme sa Freddyjem i presnimavali ih na kasete (da li ste čuli za The Fat Boyse i njihov hit u kojem peva Freddy? lično) ili čitali pisane romane koji se i danas mogu povoljno pazariti na domaćim aukcijskim sajtovima (Džozef Loki – Strah u ulici brestova). Pravo pitanje koje pred sada sredovečnog gledaoca postavlja gledanje A Nightmare on Elm Street je da li on i danas može da mu pruži isto zadovoljstvo, ushićenje i jezu kao onomad, kada je dečačkim i filmski neiskusnim očima posmatrao film? Nakon više od dve ipo decenije i nakon verovatno desetog gledanja originalnog A Nightmare on Elm Street mogu samo reći – da, magija i dalje traje, kvalitet vremenom nije ni za trunku izgubio na snazi a A Nightmare on Elm Street iz 1984. godine je definitivno jedan od naboljih horora ikada.
Najkraće rečeno – ukoliko je moguće da niste gledali A Nightmare on Elm Street iz 1984. godine prekinite sa čitanjem i pravac u „lokalni“ video tube jer je u pitanju jedan od najboljih horora ikada a verovatno najbolji teen horor ili slasher svih vremena. Pojašnjavati priču ovog filma verovatno nije potrebno. Manijak koji je zlostavljao i ubijao decu i koga je sud zbog administrativne greške pustio na slobodu ubijen je od strane roditelja dece iz komšiluka, da bi koju deceniju kasnije ubijeni zlotvor počeo da se sveti njihovoj deci kroz snove. Za razliku od tipičnog teen slasher filma Freddy je tinejdžere napadao kada su najranjiviji, dakle u snovima, ali i kada se borba morala odvijati po njegovim pravilima. Njegova pravila su diktirana bolesnom i neograničenom maštom koja uvek rezultuje ubijenim tinejdžerom, ali i dopušta autorima filma da puste mašti na volju i pokažu svoju kreativnost, što drugi slasheri ipak nisu dopuštali. Da bi se pobedio krvolok u prugastom džemperu, crnom šeširu i sa brijačima na ruci mora se igrati po njegovim pravilima, dovući ga u naš svet, pokazati drskost i na taj način mu oduzeti energiju.
Nabrajati stvari koje su odlične u ovom filmu je zbilja poduži posao. Kao prvo, tema filma je apsolutno pogođena i vanvremenska jer, ispod horor površine, A Nightmare on Elm Street govori o periodu adolescencije, odrastanja, sazrevanju, seks tabuima i opštem nerazumevanju od strane roditelja i starijih osoba uopšte. Tako se u A Nightmare on Elm Street potencijalna žrtva, Nancy, ne može pouzdati ni u oca policajca, ni u majku alkoholičarku već mora uzeti sudbinu u svoje ruke i naprasno odrasti, očeličiti se gubicima svojih prijatelja i spašavajući svoj vlastiti život. Film se diskretno bavi i drugim temama, poput seksualnosti, pa mnoge scene ubistava imaju takve metafore (Tinina smrt simbolizuje silovanje a tu je i legendarna rukavica koja se među Nancynim nogama pojavljuje iz kade). Nekoliko poruka koje film pruža su vrlo jasne i više nego korisne današnjim adolescentima koji bi trebali pogledati ovaj film a nama starijima dobro dođu da se uverimo kako su nekada filmovi osim zabave zaista pružali i nešto poučno.
U datoj temi su se odlično snašli svi likovi koji su tako slični današnjim klincima iz tinejdžerskih horora a opet toliko drugačiji. Umesto silikonskih „lepotica“, koje imaju pune grudi ali prazne glave, i naduvanih tipova koji guše vulgarnostima, napaljenostima i drugim glupostima likovi u ovom filmu su običniji, simpatičniji i u svakom smislu normalniji, što za sobom povlači to da je gledaocu zaista stalo do njihove sudbine. To se ne odnosi samo na Nancy, koja je glavni lik filma i samim tim najsimpatičnija, najubedljivija i najdraža gledaocima, već i na ostale likove gde nisu svi najpozitivnijih osobina (Rod). Čak i sporedni likovi su nam mili i strepimo da im se ne desi ono što znamo da će im se pre ili kasnije sigurno desiti (da ne kažem da strepim iako film znam gotovo napamet), dakle, potpuno drugačije od današnjih teen slashera gde su likovi samo neuverljivo i antipatično nacrtani i služe da ih krvolok na što maštovitiji način liši glupog i dosadnog života.
Uz to, film izbegava da davi gledaoca nebitnim stvarima, glupim raspravama, ljubavnim klišeima i ostalim kadrovima koji u novim filmovima samo troše gledaočevo vreme. Ovde nema „ludih“ žurki, duvanja trave, opijanja, svađa među „zaljubljenima“, niti bilo čega što zapravo ne koristi filmu ni u kakvoj meri već u nedostatku kvalitetnog scenarija isključivo služi da vreme filma nagura do 90-og minuta ili da pruži šansu „perspektivnim mladim glumicama“ koje su producenti „isprobali“ (o ovome više u Starry Eyes). Dakle, već prva scena u filmu pokazuje da je ovo odlično skrojen film a kako je dinamično počeo tako se i nastavlja. Bez trenutka predaha i bez ijedne suvišne sekunde radnja se nastavlja u jezivoj atmosferi i sa brutalnim scenama za pamćenje. Opet sasvim drugačije od današnjih filmova, A Nightmare on Elm Street ne daje gledaocu vremena za predah, štedeći ga nepotrebnih scena. Verovali ili ne, film ne poseduje gotovo nijednu sekundu koja je suvišna ili koja nije u funkciji same priče.
Sledeća stvar: prosto je neverovatno koliko scena za pamćenje ima ovaj film. Bilo da se radi o maestralno i maštovito osmišljenim ubistvima, scenama iz snova koje režira sam Krueger ili nekim scenama iz realnosti film nas bukvalno svakih nekoliko minuta časti epohalnim kadrovima koji se zauvek pamte. Posebna poslastica su scene ubistava koje su začuđujuće uspele budući da su snimane uz mala sredstva. Zanimljivo je čitati i slušati sećanja ekipe kako su ovi specijalni efekti zaživeli uz pomoć raznih trikova, štapa i kanapa a još zanimljivije je da su ovi efekti mnogo ubedljiviji od današnjih animiranih. Istina, film ima i nekoliko efekata koji izgledaju previše jeftino ali to sa današnje tačke gledišta i nije prevelika mana jer deluju toliko retro. Uglavnom, na desetak izuzetnih scena (Freddy raširenih ruku, ubistvo u vodenom krevetu, Tinina smrt, košmar u školi, scena u kadi...) dobićete i dve neubedljive scene, gde je prva skidanje kože sa Freddyjevog lica a druga kada se zapaljeni Freddy penje uz stepenice, gde je vrlo vidljivo da je umesto mršavog Roberta Englunda u azbestnom odelu neko drugi.
Pohvalu zaslužuje i odlična Cravenova režija koja potpomognuta izuzetno efektnom muzikom stvara zaista posebno jeziv osećaj. Obe stvari se mogu podvesti pod „tako jednostavno, tako dobro, a opet nedostižno“. Iako se režija sastoji samo od vrlo odmerenog, osmišljenog i diskretnog pomeranja kamere u kvalitetno napravljenoj scenografiji i odgovarajućim koloritima ni dan danas nešto slično ne polazi za rukom gomili visoko školovanih režisera. Muzika Charlesa Bernsteina je toliko jednostavna ali toliko jeziva da je najsličnija onoj iz Halloweena ili eventualno Oldfieldovoj temi iz The Exorcista. Veoma bitna stvar koja pomaže gledaocu da uživa uz film, a koja pokazuje talenat Wesa Cravena, je što film sadrži minimalni broj mračnih scena. Svaki detalj je savršeno vidljiv, svako ubistvo je vizuelno apsolutno osvetljeno i predočeno gledaocima a Freddy se svestan svojih sposobnosti ne skriva po mrakovima, šumama i gorama. Verovatno ne treba da vas podsećam kako su novi filmovi sve više legla mraka i neviđenja jer netalentovani autori nisu sposobni da uplaše gledaoca a vrsni majstori animacija da naprave uverljive efekte koji mogu biti prikazani na svetlu.
Dosadan sam već samom sebi ali – potpuno drugačije od današnjih slasher filmova - A Nightmare on Elm Street sadrži izuzetnu glumačku postavu. Osim poznatih imena (John Saxon u ulozi oca, Robert Englund u ulozi Freddyja, Lin Shaye u epizodnoj ulozi profesorice) tu su još i talentovani mladi glumci od kojih su neki kasnije postali vrlo poznati, poput Johnnyja Deppa. Naravno, glavna u filmu je simpatična Heather Langenkamp u ulozi Nancy. Poslednje ali ne i najmanje važno – film sadrži jednog Freddyja Kruegera koji je najstrašnija figura detinjstva mnogih horor fanova i njihov česti posetilac košmara. I sa ove vremenske distance dotični ima šta da ponudi: provokativan je, bezobrazan, ciničan, mestimično komičan i uvek spreman na maštovita ubistva. Freddy svakako ne bi bio Freddy da nije odličnog Roberta Englunda i njegove jezive figure (odakle ideja da se za ulogu Freddyja u remakeu pored živog čoveka koristi neko drugi?). Specifična Robertova figura dovodi do toga da je Freddy jeziv čak i onda kada se ne vidi, čak i onda kada se vidi samo njegova jeziva silueta.
Film, istini za volju, poseduje i neke sitnije mane (nekoliko gore pomenutih jeftinijih efekata, greškice u montaži i pomalo krutu glumu Nancyne majke) ali je to zanemarljivo u odnosu na ono što A Nightmare on Elm Street pruža. Čak i posle tri decenije film suvereno stoji na teen slasher horor tronu i nimalo nije izgubio na svojoj ubedljivosti, jezivosti ali ni aktuelnosti.
Pogledah i ja ovaj kultni horor. :)
ReplyDeleteBolje nego sto sam ocekivao. Izuzetna radnja filma. Nema previse zamaranja nebitnim scenama.Sjajna glumacka postava. Jedino sto mi je zasmetalo je to sto sam dosta scena predvideo. Skoro uvek sam znao sta ce da se desi kad se Freddy pojavi. I ocekivao sam da bude za nijansu strasniji. Suma Summarum 9/10
Koji kultni horor sledeci da pogledam? :)
Za predvidivost scena moraš zahvaliti gomili horora koji su u godinama nakon ovog filma reciklirali mnoge njegove scene i naučili te šta da očekuješ i ukojem trenutku.
DeleteSledeće pogledaš, ako već nisi, Exorcist, Carrie, Shining, Psycho ili Halloween.
Halloween sam odgledao ceo serijal, i svi delovi su mi se svideli osim jednog. Sledeci za gledanje ce biti "Isijavanje" (The Shining), mozda vec danas. Nakon toga slede Carrie, Psyho i Evil Dead (Jos ranije si mi ga preporucio) , a za Exorcist cu debelo da razmislim da li da ga pogledam.
ReplyDeleteZa svaki film cu ispod opisa ostaviti svoj licni utisak i ocenu. :)
Sta kazes za takodje popularni Friday 13th?
„...svi delovi su mi se svideli osim jednog.” Pretpostavljam da ti se nije svideo treći deo? Planiram da opišem ceo serijal, možda već i tokom zime. Ukoliko bude zainteresovanih čitalaca :)
DeleteZašto misliš da ti se Exorcist ne bi svideo? I sam sam svojevremeno imao neke predrasude ali se ispostavilo da je u pitanju odličan film, jedan od boljih horora ikada.
Friday the 13th sam zadnji put gledao pre nego što sam počeo blog i utisak mi je bio prilično poražavajući, potpuno drugačiji nego kada sam ponovo gledao A Nightmare on Elm Street. Ukoliko neko predloži mogao bih i ovaj serijal opisati.
Biće da si upravu , verovatno mi se nije svideo treći Halloweena... Bio je konfuzan i totalno drugačiji od ostalih delova.
ReplyDeleteU čemu je problem sa Friday the 13th?
Veoma me interesuje? :-)
E pa, moraćeš sačekati do recenzije, kada ga detaljno iseciram :) Tadašnji utisak mi je bio da je u pitanju precenjen film i da ima samo nekoliko zanimljivih momenata (recimo završetak).
DeleteVerovatno sam jedan od retkih ljubitelja horor filmova koji kao klinac nije pogledao nijedan deo Strave u ulici brestova. Moj prvi susret sa serijalom desio se oko 25. godine života (uveliko sam završio faks i zaposlio se :)). Dobio sam sve delove na cd - u. Pre gledanja pomislio sam: DOBRO, OVO JE JOŠ JEDAN U NIZU TINEJDŽ HORORA KOJEG SU SE SVI KLINCI KAO NEŠTO PLAŠILI, NE VERUJEM DA ĆE MI SAD TO BITI NE ZNAM NI JA KOLIKP STRAŠNO. Pogledao sam kompletan serijal u roku od par dana, i ne ustručavam se da priznam da sam dugo posle toga imao noćne more (baš kako su mi pričali drugovi koji su ga gledali u periodu između npr. 10. i 15. godine života). Inače kako sam već imao pozamašan staž pogledanih horora iza sebe, priznajem da nikad nisam imao takve noćne more.
ReplyDeleteNaravno par mana koje si naveo svakako se prevazilaze i ovo jeste jedan od najboljih horora ikada. I od mene ocena 10/10
Odličan horor, jedan od mojih omiljenih. Volim i drugi deo, "Dream Warriors". Hvala na sjajnoj recenziji.
ReplyDelete