HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Stiles White

Uloge: Olivia Cooke, Ana Coto, Daren Kagasoff

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1204977/

Trailer: http://youtu.be/_T1Jj1inE8M

Pogledajte još: Witchboard (1986)

Još jedan horor „hitić“, još jedno otaljavanje posla, još jedna neoriginalnost, još malo CGI duhova i još jedan film gde se uštedelo na scenariju da bi se uložilo u reklamu. Ouija dolazi od režisera debitanta (kako li dotični uopšte dobijaju ovakve poslove?) i od relativno eminentnog dvojca scenarista (dokazanih u filmovima Boogeyman, Knowing i The Possession). Paradoksalno, upravo je potonji dvojac zakazao jer je ovaj film prilično dosadnjikav, nemaštovit, plus nestrašan, što eventualno nije njihov greh. Ukoliko niste tinejdžer ili novajlija u horor žanru ovde zaista nemate šta da tražite.

Nakon samoubistva svoje najbolje drugarice Laine preko table za prizivanje duhova skupa sa ostalim zajedničkim prijateljima doziva duha nastradale a po starom dobrom običaju sa druge strane se ne odaziva pozvani nego zli duh. U narednim danima zli duh posećuje svakoga od prisutnih za tablom, postepeno se društvo osipa, sve ih je više na groblju nego u kafiću ali će proteći nešto vremena dok preživeli ne shvate šta im se to dešava i na koji način bi to mogli da zaustave. Ouija, nažalost, konstantno ide silaznom putanjom; od pristojnog početka, preko naivnog zapleta do konfuznog i neubedljivog finala gde je gledalac ugušen animacijama jalovih duhova koji se iz petnih žila trude da nekoga preplaše.

Poput prosečnog PG-13 filma i ovde nema kapi krvi i ostale egzotike. Sve što vidimo je nekoliko triler ubistava (koja liče na samoubistva, poput onih u Final Destination serijalu) i gomila neinspirativnih duhova sa belim očima i crnim ustima koji tradicionalno vrište u pravcu svoje buduće žrtve. Tu i tamo dođe pokoji duh ili prikaza sa zašivenim ustima što je vrhunac bizarnosti u ovom filmu. Ipak, glavni problem je priča koja je nedovoljno ubedljiva. Ako pređemo preko toga da svaki Amerikanac veruje u duhove treba preći i preko toga da kompletna ekipa samo dan nakon pogibije prijateljice doziva istu bez ijedne suze u očima. Čak i kada se većina društva preseli na groblje kod preživelih se ne vidi ni trunka šoka, patnje, tuge ili bilo čega sličnog.

Glumačka postava je toliko ubedljiva da je se više ni ne sećam. Čak ni stariji glumci se ovde ne ističu ubedljivošću a primer za to je standardna uloga poludele starice u sanatorijumu (Lin Shaye, Insidious). Za oko mi je samo zapala simpatična Olivia Cooke u ulozi Laine ali dotična nije uspela da sa ovim bledunjavim scenarijem bude ni upola ubedljiva kao u prethodnom filmu. Zbog ideje koja uglavnom reciklira ono što je viđeno u starim Witchboard filmovima autori su rešili da unesu nešto novo: pošto je ovo XXI vek tako je i ova ouija tabla verzije 2.0 turbo GTLX. Prisutna su neka nova pravila kod prizivanja duhova a „najzanimljivija“ sitnica je da se duh sada može i fizički videti ukoliko se pogleda okicama kroz rupicu na pokazivaču. Eto prilike za još nekoliko neuspelih jump scare scena.

Ouija definitivno nije namenjena starijim ili iskusnijim horor fanovima već upravo onim mlađima ili onima koji tek zalaze u horor vode. Ili drugim rečima: ukoliko vam je bio strašan i/ili zanimljiv Annabelle mogao bi vam se svideti i Ouija. U suprotnom preskok se podrazumeva.