HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Robert Hall

Uloge: Brian Austin Green, Thomas Dekker, Mimi Michaels

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt1792799/

Trailer: http://youtu.be/po6iM94w4Bk

Pogledajte još: Hatchet II (2010)

Laid to Rest 2, hromirana lobanja se vraća, ostalo je još nekoliko svedoka za ubiti, ostalo je još nešto neiskorištenog lošeg scenarija koji se treba iskoristiti a treba i zaraditi nešto zelembaća kad je već prvenac dobro prošao kod dela publike. U odnosu na prvenac ista meta – isto odstojanje; nešto zabave ima ali kvaliteta nigde. Čitajući mnoge prikaze i ocene filma deluje da više od ovoga pojedinim fanovima slashera ni ne treba; dovoljno je da film sadrži brojne scene brutalnosti i klanja, da to sve bude povezano naivno sklepanim scenarijem i glumcima koji se jedva snalaze čak i u takvim okolnostima i eto celovečernje zabave. 

Paradoksalno, Chromeskull 2 se nastavlja na završetak prethodnika, dakle na izlaz iz marketa u kome se dešava filnalni pokolj. Zašto kažem paradoksalno? Iz dva razloga. Prvo, Hromirana Lobanja je propisno ubijena na kraju prethodnog filma. Osim što mu je lobanja kiselinom (ili snažnim lepkom, svejedno) dubinski pojedena do neprepoznavanja (pogledati sliku uz opis prethodnika) crnokosa devojka koju je proganjao se još udostojila da ga zvizne bejzbol palicom po sred te nagrizene amorfne mase koja mu je do nedavno bila glava. I sad, sasvim „originalno“, odnekud se pojavljuje grupa njegovih saradnika, članova nekakve organizacije, koji na neki način dolaze do njegovog tela i odvlače ga u prostorije kovačko-mehaničarsko-hromiračke radnje. Tu se ChromeSkull operiše, krpe mu nagriženi mozak, stavljaju oči od plavuše, zube od crnca i kožu od evnuha, tek, za tili čas eto ti našeg krvoloka čilog & zdravog te spremnog za nove pokolje. Priznajem da u svom dugogodišnjem horor iskustvu nisam gledao gluplji uvod.

Drugi paradoks ovakvog početka je izostanak crnke bez memorije iz prethodnika što u početnim scenama deluje izuzetno glupo jer je dotična izbrisana iz flashback scena. Budući da se dotična u stvarnom životu razvela od režisera ovog filma osim otkaza na privatnom planu dobila je i otkaz na poslovnom. Režiser nije tugovao za njom, definitivno je „uspeo u životu“ pa je oženio bivšu porno glumicu koja igra istaknutu ulogu u ovom filmu. Uglavnom, skrpljeni ChromeSkull mora da ubije „novu crnku“, pa onda jednu plavušu a onda i sve svedoke ubistva plavuše i tako u krug. Kao i u prethodniku gledaoci pojma nemaju zašto dotični ubija, kako bira potencijalne žrtve, zašto mora da snima svaki pokolj i zašto žrtve moraju da provedu određeni period zatvorene u mrtvačkim sanducima. Pokolji su i dalje vrlo maštoviti i brutalni, malo je reći krvavi. Kada dođe do ubistava vidi se da autori znaju posao i prava je šteta što nisu angažovali neke talentovanije ljude za druge stvari a posebno za scenario. Vrlo nategnuto deluju scene gde plavuša koja treba da bude ubijena gotovo ništa ne vidi, gde se bez ikakvih problema upada u policijsku stanicu i otima svedok ubistva itd.

Problem sa filmom je i što ChromeSkull ovde ne ubija do poslednje trećine filma. Njegovo mestu u prvih sat vremena zauzima potpredsednik tajne organizacije (igra ga beverli-hilsovac Brian Austin Green) kome je ubica sa hromiranom maskom životni idol. Iako su ubistva skoro istovetno brutalna kao da ih sprovodi originalni krvolok kada je iza maske opunomćeni potpredsednik to jednostavno nije to jer deluje isforsirano i komercijalo. Brian Austin Green nije toliko loš u ovoj ulozi ali mu glup scenario i katastrofalna postavka celog filma ne doprinose ostavljanju pozitivnijeg utiska. Verujem da bi u nekom kvalitetnijem hororu mogao još bolje da se dokaže kao poremećeni killer u glavnoj ulozi. Još jedna uloga koja ostavlja utisak u ovom filmu je lik koji igra Danielle Harris. Ovaj lik nije iskorišten ni 1% a poznata glumica je ubačena verovatno samo reklame radi.

Poput prethodnika, ili poput svih sličnih filmova koji sadrže besmislena i nerealno brutalna ubistva a budalastu priču, i ovaj film je zgodan isključivo za gledanje u društvu, uz grickalice i piće, kada možemo da se prepustimo više komentarisanju i sprdanju a manje onome šta se na ekranu dešava između scena ubijanja.