HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: John R. Leonetti

Uloge: Ward Horton, Annabelle Wallis, Alfre Woodard

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt3322940/

Trailer: http://youtu.be/jdUysoK6tdQ

Pogledajte još: bilo koji Child's Play film

Verujem da je većina horor fanova pogledala prošlogodišnji hit (ili „hit“, zavisno od vašeg ukusa) The Conjuring te će im pojava filma Annabelle (novog hita, jelte) biti dobro poznata. Dok se ne skrčka nastavak The Prizivanja red je da producenti filma izmuzu od gledalaca još malo zelembaća servirajući im spin-off nastao od prologa koji smo gledali u Conjuringu a koji je na mnoge gledaoce ostavio snažniji utisak od nastavka filma. U nedostatku bilo kakvih ideja eto ti za tili čas dugometražnog filma za celu porodicu, ali nažalost očevi i majke pomenute porodice će se veoma smoriti od pogledanog materijala.

Zašto smoriti, pitate se. Iz jednog vrlo prostog razloga: Annabelle nema ni jedne jedine sekunde originalnu radnju, a neoriginalnost ovde ide toliko daleko da su neki detalji bukvalno prekopirani iz drugih filmova. Uvod je prekopirani Child's Play, gde je jedina razlika to što ovde suprug donosi jezivu lutku svojoj trudnoj supruzi a dok se Chuckie samoposlao na ciljanu adresu. Dok je Chuckijeva lutka prvo zaposednuta pa onda samoposlata lutka Annabelle je zaposednuta nekoliko noći (tačnije scena) kasnije, kada u dom naših glavnih junaka upadne satanistička sekta. Ceo događaj namerno podseća na masakr koji je Manson Family počinila ubijajući trudnu suprugu Romana Polanskog. Ovaj događaj prikazan u filmu sadrži i nekoliko napetih scena i jednu prilično jezivu scenu a onda se film upućuje mnogo generičkijom stazom, kombinujući neke druge filmove i uticaje.

Duh pokojne članice sekte je te noći ušao u lutku i ona sada seje smrt oko sebe, ni za trenutak se ne pomerajući. Poput jednog Paranormal Activityja duh pomahnitale sektašice koja se našla u lutkinom telu najednom postaje izuzetno zezatorski raspoložena pa prve noći samo pomera vrata, sedme noći već pušta gramofon, sledeće sedmice uključuje šporet a one sledeće vuče gazdaricu za nogu. Sektašica je onomad prilikom upada u kuću delovala energičnije ali ti duhovi baš vole da se zevzeče i da maltretiraju svoje domaćine danima i nedeljama (a autori filmova nas gledaoce satima). Film u svojoj središnjici postaje prerastegnut i suviše dramski nastrojen ali bez neke dubine. Dok „gori zemlja“ od demona, samozatvarajućih vrata, animiranih duhova i inih drangulija našim supružnicima ni za trenutak ne pada na pamet da se otarase lutke, ili ne daj Bože da je iseku na komade i pobacaju na 6 strana sveta. U jednoj sceni su je, istina, odneli (čak!) do kante za smeće iza kuće ali to opet suviše podseća na Chuckijevu „sudbinu“.

Malo toga se na ekranu zbilja dešava a i to što se desi je već viđeno i suviše očekivano ili nedovoljno ubedljivo, da ne kažem skarabudženo. Gledamo scene produkciono slične onima iz Conjuringa ili Insidiousa, sa sličnim animiranim demonima ali i sličnom ne baš najubedljivojom pričom. Nije ubedljivo ni vremensko razdoblje u kojem se film dešava. Kuća je estetski nameštena kao da je zaista 1969. godina, ploča se vrti na gramofonu a žena nosi staromodni kostim. Kada se malo bolje zagledate videćete da su frizure na likovima suviše moderne, da ploča ne pucketa već poseduje savršeni stereo zvuk i da su svi automobili na ulicama oprani a često i noviji od tog perioda. Ovo svakako neće smetati mlađim gledaocima ali moram napomenuti da je utisak kraja 60-ih u ovom filmu više odgovara onome kako mlađe generacije zamišljaju taj period.

Da nije izuzetne produkcije koju čine savršena fotografija, odlična režija i kamera, koje uz pomoć dobre lokacije povremeno uspevaju da stvore jezivu atmosferu film ne bi bio ništa vredniji od prosečnog SyFy mockbustera na neki horor hit. Tu se savršeno dobro uklapaju i bezlični glumci koje već danas ne bih prepoznao da ih vidim na ekranu. Nadam se samo da neka druga lutka koja je u ovom filmu sedela pored Annabelle neće dobiti svoj spin-off film.