HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Daric Gates

Uloge: Will Wallace, Emily Brooks, Don Swayze

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2290709/

Trailer: http://youtu.be/zaWEF5NBxco

Pogledajte još: Devil's Due (2014)

Od filma naziva The Appearing zaista nisam očekivao bogzna šta a dobio sam još manje od toga. Verovatno jedine stvari koje su u ovom filmskom zlodelu zanimljive su brat pokojnog Patricka Swayzija u ulozi šerifa i lokacija na kojoj je snimano nekoliko scena. Ne znam na koji način ali autori ovog indie filma su dobili dozvolu da nekoliko scena snime u Psycho kući koja se pojavljivala u originalnom Hitchcockovom filmu. Verovatno je za ovo utrošen gotovo kompletan budžet pa za neki bolji scenario, kvalitetniju režiju i kasting nije bilo novaca.

Uvod filma je kao prekopiran iz kultnog Jaws; skup antipatičnih likova logoruje pored vatre, neki piju, neki se žvalave međusobno a oni treći pričaju neubedljive strašne priče. Kako obično biva u horor filmovima logorovanje nema nikakvog smisla ako u blizini ne postoji neka građevina sa krvoločnom prošlošću a deluje da u toj Ameriki postoji retko koja građevina a da se u njoj nije desilo ubistvo ili masakr. Tako plavokosa cura zapne da ode u tu kuću, neće da čeka jutro hoće baš po noći, njen momak zapeo za nešto drugo (soproštenjem) ali to od nje ne dobi, otiđoše oni u tu kuću, mladić i dalje zahtevaše curinu stvar (da prostite) ali ona imaše nešto drugo na umu, kad se desi Nešto (sa sve velikim „N“). Tu se prolog prekida a mi pratimo mladi par koji se doseljava u kućicu koja se nalazi (gle čuda) u blizini kuće u kojoj se desila sinoćna tragedija sa napaljenim momkom i njegovom devojkom koja se gnuša seksa ali žudi sa hororom. Novopridošli par je nedavno doživeo tragediju kada im je nastradala ćerkica, muž okrivljuje suprugu za to, ona okrivljuje ko zna koga, on je nov pomoćnik šerifa u malom mestu a ona ne zna šta će od sebe. Da je The Appearig ozbiljniji film zapitao bih se zašto neko dolazi sa nervno rastrojenom ženom u vukojebinu kada je poznato da je za obolele od depresije bolje da budu u društvu i drugo – ukoliko dotični pandur okrivljuje svoju suprugu za smrt ćerke zašto nastavlja svoj život s njom?

Od ovog filma ne vredi zahtevati logiku ni u jednom trenutku jer je njegov scenario konfuzija na kvadrat. Dok muž pandur sa šerifom Swayzijem istražuje ubistvo plavokose devojke od sinoć njegova psihički neuravnotežena žena je isto povezana sa ubistvom ali na neki drugi način. Nju nepoznato prisusto iz kuće priziva, ona vidi razne prikaze, čuje šapat, vidi malu devojčicu i priviđa joj se ubistvo. Sve ovo je moglo da dovede do zanimljivijeg filma ali na ekranu najčešće vlada toliki haos da se ne zna ko pije, ko plaća, a ko ubija. Montaža je loša, prelazi između scena neprirodni i van postojećih standarda pa često nije jasno šta se gde i kada dešava, šta je prolog a šta sadašnjost. Priča nije ni najmanje originalna i u njoj vidimo raznorazne uticaje, počevši od exorcist filmova, preko raznoraznih filmova o zaposednutostima pa do onih o duhovima. Sve je ovde smućkano i smandrljano a ništa od toga ne vredi ni zerice vašeg gledalačkog vremena. Konstrukcija priče je nerealno sklopljena, godišta likova se ne poklapaju najsrećnije a završetak priče je za medalju gluposti. Naravno, neću otkrivati šta je epilog da ne pokvarim ugođaj nesretnicima koji pristupe gledanju ovog filma ali priznajem da nešto gluplje nisam video još od kada sam poslednji put bio primoran da gledam neke skečeve Kursadžija.

Jedna stvar kojom su autori očigledno ponosni a koja konstantno nervira je hrišćanski duh filma. Nije da me hrišćanska strana filma nervira po defaultu, čak štaviše, ali ovoliko bulažnjenje, čitanje raznoraznih svetih knjiga, recitovanje stihova i tumačenje istih zaista smara. Deluje kao da je trećina scenarija sastavljena od tumačenje svetih spisa, psalama, diskusija o Svemogućem a svaki lik u filmu ima sve to u glavi, počevši od sveštenika pa do policajaca, kao da je u toj Ameriki potrebno završiti teologiju da bi se radilo kao pandur. A šlag na torti su neviđene gluposti i greške koje ne bi trebale da se vide ni u amaterskom a kamoli indie filmu. U bolnici mentalno obolelog pacijenta drže u hodniku zarobljenog iza žice za ograde, baš preko puta kancelarije upravnika, tako da ko god uđe u hodnik mora da prođe pored psihički bolesnog pacijenta koji razulareno bulazni neke (polu) verske stihove koje svakoga „teraju“ na razmišljanje. Dok u istoj toj bolnici, tačnije mrtvačnici, pregledavaju leš plavokose devojke sa početka filma, po kojoj su iscrtani neki verski simboli, veoma je primetno da dotični leš diše. Kako je uopšte moguće da ovo niko od snimatelja/režisera/montažera nije primetio? A onda je tu i gluma glavne cure u filmu, supruge novopridošlog pandura koja je previše amaterska u nekim momentima; neko bi rekao da u trenucima zaposednutosti dotična preglumljava a meni je ponekad delovalo kao glupiranje.

Još jedna glupa sitnica je da se svaki krst na zidu u ovom filmu kačio na dva eksera, jedan višlje a drugi niže. Pitate se zašto? Pa da bi demon što zaposeda zgodne žene mogao da otkači gornji ekser a krst se strovali i odjednom od hrišćanskog simbola postane đavolji, obrnuti krst. Ah, kako je to originalno, kao i čitav film uostalom. Predlažem obavezno preskakanje ovog filma, ako za Boga znate.