HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Marvin Kren

Uloge: Gerhard Liebmann, Edita Malovcic, Brigitte Kren

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2299206/

Trailer: http://youtu.be/mpFm3cavn1A

Pogledajte još: The Thaw (2009)

I Austrijanci horor konja za trku imadu. Blood Glacier (poznat još pod nazivima Blutgletscher, Glazius i The Station) sigurno nije najkvalitetniji a ni najoriginalniji po svojoj priči i izvedbi ali ljubiteljima ovakve tematike može da pruži zanimljivih sat ipo. Režiju ovog filma je odradio Marvin Kren, koji je najpoznatiji po filmu Rammbock – Berlin Undead (koji će biti opisan na ovim stranicama) i po budućem hitu ABCs of Death 2, gde je režirao jedan segmentić. Iako je u matičnoj zemlji Blood Glacier dobio brojne nagrade u ostatku sveta se nije baš proslavio. Brojni recezenti mu prigovaraju da je neuspela niskobudžetna kopija The Thinga, što jeste tačno, ali smo tokom godina gledali i mnogo neuspelije i niskobudžetnije kopije legendarnog filma.

Glavni adut filma je predeo u kome se radnja dešava a to su glečeri Alpa južnog Tirola i istraživačka stanica Glazius u podnožju istih. Glečeri, čije brojne kadrove vidimo u uvodu filma, su predivni a sa druge strane zastrašujući i jezivi. Režiser uspeva da stvori nekakvu nelagodnu atmosferu i pripremi gledaoca na to da nešto strašno tek treba da se dogodi. To strašno je ekipa iz stanice otkrila još istog dana: tokom rutinskog obilaska izdvojene merne stanice primetili su ogroman krvavi glečer. Naučnica uzima uzorak dok tehničar Janek sa svojim psom silazi u pećinu ispod glečera privučen nejasnim zvucima. U pećini pronalazi leš lisice a njegovog psa nešto ujeda za stomak. Po povratku u stanicu naučnica zaključuje da je „krv“ na glečeru organskog porekla, u tom trenutku još nikome nije jasno šta to zapravo znači ali će prve proizvode tog organskog porekla videti već iste večeri. Osim što je ranjenom psu loše, loše je i njegovom ogrebanom gazdi a na sve to – stanicu i okolne objekte napalo je nešto što liči na besnu lisicu. Ali možda i nije lisica. Kao i obično u filmovima, problem je što dotičnu mutiranu spodobu vidi samo Janek, a ostali sa podsmehom njegovu paniku pripisuju alkoholu koji uvaj dobrano konzumira i medikamentima koje je primio zbog svoje ogrebotine.

Stvar bi se rutinski rešila (nekoliko mrtvih istraživača iz stanice bi doputovalo kući u limenim sanducima) da nije specijalne ekspedicije koja treba upravo danas da stigne u stanicu (takozvana slučajna koincidencija). Upravo danas u stanicu dolazi ministarka lično, skupa sa svojim pratiocima a vođa puta je bivša Janekova devojka. Iz nepoznatih razloga je na vezu Janeka i Tanje potrošeno dosta vremena, evociraju se davne uspomene i proizvodi te veze a sve to nema mnogo veze sa glavnom pričom. Ovi momenti ne proizvode baš kritičnu dozu patetike poput one viđene u američkim filmovima ali pomenute scene definitivno nisu po mom ukusu. Iz ovih momenata se izrodilo nešto mnogo gore a to je završetak filma koji je izuzetno glup i bizaran. On ruinira kompletan film i dovodi u pitanje ozbiljnost svega viđenog i same teme globalnog otopljavanja. I pre toga, karakteri u filmu često ne odišu nekom inteligencijom iako su to većinom naučnici i istraživači. Oni vrlo često biraju nerezonska rešenja a odlikuju ih neracionalne odluke. Lik Janeka je dovoljno simpatičan da može da prođe jer je on nestandardna figura jednog horor filma, što svojim zapuštenim izgledom, što ponašanjem koje je suprotstavljeno budalisanju naučnika u bazi. Drugi lik koji može da prođe je lik ministarke koja čak uspeva da stvori nekoliko duhovitih replika. Ostatak kastinga je nedovoljno simpatičan ali i neantipatičan, što je u novoj horor produkciji zadovoljavajuće imajući u vidu kakvih smo se sve njuški nagledali.

Osim povremeno dobre atmosfere autori ovog filma uspevaju da stvore neke napete situacije i bizarno odvratne scene. Napete situacije su kod gotovo svakog napada mutiranih bića ili kod silazaka u klaustrofobične pećine. Odvratno bizarne scene vidimo kada unutar živih bića raste drugi mutirani organizam koji je kombinacija neka druga dva postojeća organizma. Paradoks je da su u ovom filmu više uznemirujuće scene kada se to dešava psu nego ljudima. Specijalni efekti su samo na momente dobri dok je u većini situacija korišten CGI što skupa sa skromnim budžetom podrazumeva veoma brze scene tokom napada, podrazumeva veoma drmusavu kameru i podrazumeva veoma malo viđenog. Šteta da se nije malo više uložilo u akcione/horor scene ali u ovom budžetskom nivou horor filmova to postaje već standard. Još jedna stvar koja se mogla izbeći je glasovna sinhronizacija, sa nemačkog na engleski. U nekim momentima i kod nekih likova ona je urađena vrlo neuverljivo. Znam da su autori pribegli sinhronizaciji radi potencijalno veće gledanosti njihovog dela, jer prekookeanska publika ne želi da čita titl, ali se za neke karaktere moralo pronaći bolje rešenje. Osim što su neubedljivi nekim karakterima i ne pristaje data boja glasa pa sve često vrlo liči na intro neke video igre gde je promašem voice acting. Iz ovog razloga neću kritikovati povremeno neubedljive linije teksta koje zalaze na teren amaterskog jer zaista ne znam šta je proizvod slabog scenarija a šta gubitka u prevodu.

I pored svih mana meni je gledanje Blood Glacier bilo zabavno i interesantno. Janek je vrlo dobar u glavnoj ulozi, ministarka takođe ima svojih momenata, Alpi su predivno jezivi, snežnog ambijenta ima a povremeno se vide i kreature (na nekoliko sekundi). Ukoliko zahtevate novi The Thing ovde ga nećete naći, nećete naći ni prvoklasne specijalne efekte, verodostojne postupke likova niti horor prosvećenje. No, za jednokratnu zabavu i ekološku poruku Blood Glacier je dovoljno dobar.