HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: John Pogue

Uloge: Jared Harris, Sam Claflin, Olivia Cooke

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2235779/

Trailer: http://youtu.be/1GNyQusclgw

Pogledajte još: The Apparition (2012)

Od režisera i scenariste filma Quarantine 2: Terminal, ali i scenariste pristojnog Ghost Ship, dolazi nam The Quiet Ones, paranormalna horor priča zasnovana na istinitom događaju. Istinit događaj se desio 1972. godine i poznat je pod nazivom Philip experiment, kada je grupa kanadskih parapsihologa pokušala da stvori duha, „dokazujući svoju teoriju da ljudski um može da proizvede duhove preko očekivanja, imaginacije i vizuelizacije“. Više o ovom eksperimentu možete saznati na jutubetu a prikaz ovog film u tekstu koji sledi...

The Quiet Ones je smešten u prvu polovinu 70-ih godina i prati profesora Oksfordskog univerziteta koji sa grupom svojih najvernijih i najodanijih studenata gubi stipendiju pa odlazi u izolovanu kućerinu na selu da bi tu izvršio seriju eksperimenata u sopstvenoj režiji. Profesor pokušava da pomogne zaposednutoj devojčici Jane tako što je gura preko ivice ludila, iritirajući „stanara“ njene psihe – izvesnu lutku Evey. Profesor je ubeđen da je Evey ništa drugo do Janena negativna energija ali nakon svakog neetičkog eksperimenta Evey postaje sve opasnija a Jane sve agresivnija prema samoj sebi. Kako se eksperimenti nastavljaju profesor lagano gubi podršku svojih kolega i učenika; kamerman ovog projekta se zaljubljuje u Jane, ona takođe gaji simpatije prema njemu a ovaj odnos preti da ruinira eksperimet koji je, čini se, pre ili kasnije ionako predviđen za neuspeh.

Ovaj film pokušava da gledaocima prenese atmosferu 70-ih godina i to delimično uspeva ali samo vizuelno. Ambijet zaista deluje kao da je iz tog perioda, aparatura takođe a likovi su primetno našminkani i frizirani tako da izgledom deluju kao da su u 70-im godinama. Voze se stari Austin 1000 automobili (čisti i bez tablica) i to ne deluje previše uverljivo. Problem sa ovim filmom nije to već što on nije strašan. Malo toga se zaista dešava na ekranu, film je prerastegnut (mnogi bi rekli i dosadan) a čak i kada se nešto dešava gledalac je toliko umrtvljen da ga to što vidi neće ni najmanje uplašiti. Većina malobrojnih strašnih momenata je viđena bezbroj puta u filmovima do sada a dobar deo horor scena je i vrlo predvidljiv. Kasting filma je pristojan i glumci su uspeli da izvuku maksimum iz scenarija koji je stavljen pred njih. Izdvajaju se pre svih mlada i lepa Olivia Cooke u ulozi zaposednute devojčice Jane a nakon toga i Jared Harris u ulozi profesora.

Kada se sve sabere i oduzme za horor fana ovde ima vrlo malo „mesa“ i dosta dosade, ima tu nešto odnosa među likovima, nejasnih pozadina (raznorazni ljubavni trouglovi i četvorouglovi, gde je uključen i sam profesor) ali je veliko pitanje koga sve to zanima i zašto je to uopšte bitno. Horor film se ne gleda samo zbog pristojne glume već i zbog ako ne strašnih scena a ono barem šokantnih. Ovaj film ne poseduje ništa od pomenutog a čak i neki pokušaji preokreta nisu dovoljni. Moguće je da su autori pokušavali da ostanu dosledni (navodnim) stvarnim događajima i da je zbog toga priča u ovom filmu nedovoljno zanimljiva, uzbudljiva i atraktivna. To je naravno njihov problem; život piše raznorazne priče ali to ne znači i da su istinite priče uvek zanimljive i podložne za filmovanje, barem ne bez dodavanja „neistinitog“ sadržaja i obogaćivanja kompletne priče. U svakom slučaju od filma Hammer produkcije (Wake Wood, Let Me In, Woman In Black) se dalo očekivati nešto razrađenije od ovoga i sa boljim scenarijem.  

Možda najjači utisak je odjavna špica filma gde vidimo stvarne slike aktera na koje glumci ovog filma neodoljivo liče,pa se The Quiet Ones jedino može preporučiti pasioniranim ljubiteljima dokumentarističkih horora nastalih na temelju istinitih događaja. Ostali gledaoci ovde zaista nemaju šta da vide.