HOROR FILMOVI (I SF)

Režija: Mike Flanagan

Uloge: Karen Gillan, Katee Sackhoff, Annalise Basso

Više o filmu: http://www.imdb.com/title/tt2388715/

Trailer: http://youtu.be/dYJrxezWLUk

Pogledajte još: Dark Mirror (2007)

Oculus je još jedan horor „hit“ koji se poslednjih godina pojavljuje na tržištu na standardno oproban način. Medijska pompa, iliti po naški hype, išli su dotle da je ponovo (nakon The Cabin in the Woods, The Conjuring, Mama...) najavljivano „redefinisanje horor žanra“ ili samo „skromno“ opisivanje filma epitetima „scary as hell“.  Slatko se nasmejah na preview jednog eminentnog bloga koji je Oculus najavio rečima „scarier than Paranormal Activity“. Što jes' – jes', recezent nije mnogo pogrešio, ali se pomenuti paranormalni film ipak ne bi trebao uzimati kao reper strave kao što bi bilo glupo reći da je Oculus smisleniji od Purgea. 

Oculus je prvi ne-indie film režisera Mike Flanagana koji je pažnju javnosti na sebe skrenuo pristojnom Absentiom. Obezbedivši mnogo veći budžet (5 miliona dolara naspram smešnih 25k Absentie) Flanagan je mogao da se posveti novom filmovanju svoje davne ideje koju je obradio u polučasovnom filmu 2006. godine Oculus: Chapter 3 - The Man with the Plan. Oculus 2013 teče na dva koloseka i prati paralelno dve radnje koje se dešavaju u dva vremenska perioda. Glavna radnja je u sadašnjosti i prikazuje brata i sestru koji se nakon 11 godina od porodične tragedije ponovo sreću u porodičnoj kući i pokušavaju da shvate šta se to onomad dogodilo i kako da to objasne drugima. Radnja iz prošlosti prikazuje ovo dvoje kada su bili deca, kao i njihove roditelje. Međutim, glavna uloga u oba perioda je – ogledalo, stari predmet za koji se pretpostavlja da ima natprirodne moći. Da bi dokazala da njen brat nije kriv za davnu tragediju, već je to ogledalo, sestra donosi ogledalo u unapred pripremljenu kuću i počinje seriju eksperimenata sa kojima se brat baš i ne slaže.

U međusobnom ubeđivanju brata i sestre protiče određeni deo filma a odlična stvar je što ovi dijalozi ni za trenutak nisu dosadni, čak štaviše veoma su mi bili zanimljivi. Dok sestra zagovara paranormalnu teoriju o ogledalu ubici brat pokušava da sve davne događaje objasni na racionalni način i prihvati krivicu zbog koje je i bio proteklu deceniju u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa. Radnje koje teku paralelno ni za trenutak nisu konfuzne, barem ne do planirano konfuznog finala koje je priča za sebe. Iako ima pojedinaca i grupa ljudi koji seku vene na završnicu filma meni se ona nije svidela; nije mi se svidela ni sadržinski (moglo je bez određenih neubedljivih ali predvidljivih preokreta) ni zanatski, budući da sve deluje pomalo smandrljano, da ne kažem poluamaterski. Da li je problem u nedorečenom scenariju, u nekim izbačenim scenama ili nečem trećem, tek – neke scene u završnici nisu dovoljno ubedljive i više priliče nekakvom početničkom indie filmu nego pristojno produciranom hitu koji treba da „redefiniše horor žanr“. Čudno je da se, recimo, osmislio dobar prolog koji opisuje krvoločni učinak ogledala u prošlosti a zatim se preko toga prešlo takvom brzinom da je za iole razumevanje te prošlosti potrebno zapauziti sliku na svakih pet sekundi.

Oculus poseduje određenu dozu atmosfere ali ni tu nije šampion, budući da se filmovi sa kvalitetnijom atmosferom mogu naći čak i novijoj horor produkciji. Vidljiva su određena finansijska sredstva u kvalitetu fotografije koja je odlična i sveukupnoj produkciji. Nažalost, filmu nedostaje upečatljivijih horor scena a i ove koje postoje nisu takve da bi se prepričavale. Meni najefektnija scena je ona sa sijalicom-jabukom ali filmu nedostaje još takvih scena zbog kojih ga nećemo zaboraviti za mesec ili dva. Glumačka postava je korektna ali je upadljivo kvalitetnija i bolje izabrana ona ženska. Sestra u sadašnjosti je lepa i dominantna u svojim namerama, sesta u prošlosti igrana od crvenokose klinke je možda još ubedljivija dok uloga majke donosi i verovatno najstrašniju pojavu i scenu u celom filmu. S druge strane, mali brat je prilično nevidljiv, otac ne baš najsrećnije izabran za ovu ulogu a brat u sadašnjosti previše mekan, mlitav, preplašen, unezveren i zbunjen.

Umesto u reklamu autori bolje da su sredstva uložili u peglanje scenarija jer ovakav kakav je Oculus nema dovoljno materijala i scena i prikladniji je za polusatni segment nekakvog omnibusa. Istina, on ima šta da ponudi ali je to daleko od horor revolucije; kada se skine sva produkcija i šminka ostaje vrlo malo „mesa“, vrlo verovatno taman koliko je imala Absentia.